Madrid, željeznička stanica Atoća, 11. mart 2004… Hulijan Kalero, tada 33-godišnji trener u mlađim kategorijama Atletika i lokalni policajac i njegova partnerka Hulija zaustavili su policijske motocikle ispred jednog restorana nedaleko od stanice.
Tamo su njih dvoje planirali da doručkuju. Međutim, nisu ni otvorili vrata restorana kada su na radio vezi čuli poziv da se na Atoći dogodila eksplozija. Nakon samo dva minuta stigli su do željezničke stanice, gdje ih je dočekao jeziv prizor.
Taj 11. mart, u Španiji obilježen i kao 11M, bio je najtužniji dan u modernoj istoriji Madrida i Španije – u terorističkim napadima na stanicu stradale su 193 osobe, dok je oko 1.800 bilo povrijeđeno.
„Nos metimos en la estación. Las personas iban de un lado hacia el otro, desorientadas, con el rostro negro, muchos andaban ensangrentados, parecían verdaderos zombis… Nos estábamos metiendo en la zona del horror y éramos conscientes de ello“, afirma Julián Calero pic.twitter.com/jHY3E6hcHJ
Dvadeset godina kasnije Kalero je trener Kartahene, ekipe iz španske Segunde, kroz karijeru je stigao i do mjesta pomoćnog trenera u reprezentaciji Španije na Mundijalu 2018. u Rusiji, kao i stručnog štaba Porta, a uskoro će objaviti i knjigu u kojoj se prisjetio i užasa iz Atoće.
„To što sam doživio promijenilo mi je život – to je teret sa kojim ću morati da se nosim dok sam živ. Više ništa nije bilo isto – ni u putovanjima, ni posao, ni život… Nastaviš da živiš, ali uvijek postoji sjećanje – 11M“, ispičao je Kalero za „Marku“.
Kaže da je zbog svega što je vidio i preživio tog dana vodio mnoge terapeutske razgovore sa svojom suprugom.
„Još na putu ka stanici vidjeli smo tmurne oblake dima. Kada su ušli unutra, ljudi su išli s jedne strane na drugu, dezorijentisani, crnih lica, mnogi su bili krvavi, izgledali su kao zombiji… Ulazili smo u zonu užasa i bili smo svjesni toga“, priča Kalero.
U jednom od vagona koji su eksplodirali svijet se srušio na Kalera…
„Oko nas je bilo previše beživotnih tijela, mnogo teško povrijeđenih, krvi, dima… U trenutku dok smo spasavali jednu trudnicu javili su nam da bježimo jer možda postoji još jedna bomba. Nju smo nekako izvukli – nažalost nekoliko dana kasnije čuli smo da nije preživjela“.
Tog dana nije imao samo ulogu policajca.
„Nas nekoliko su poslali u obližnji sportski centar da pomažemo medicinskim radnicima. Noslili smo ranjene, previjali ih, davali ljekove… U jednom trenutku vidio sam sina od naših prijatelja da je živ, a lice i zagrljaj njegove majke kada ga pronašla nikada neću zaboraviti“.
Neće zaboraviti ni prvi dan nakon što se poslije tragediije vratio fudbalu.
„Dva dana kasnije smo igrali, a već nakon 15 minuta postigli gol – svi moji igrači su potrčali da ga proslave u zagrljaju sa mnom“, ispričao je Kalero, kojem je taj zagrljaj dao novi život.
Iako ni 20 godina kasnije ne zaboravlja užase 11M.
