Bilo je to odgovarajuće ledeni pozdrav za rastanak: kanonada grudvi zaparala je nebo ka „Ernestu Šekltonu“ dok se brod udaljavao od pristaništa.
Brod se zaputio preko olujnog Južnog okeana, ostavivši 26 okorelih duša na snežnom ostrvu na zamrznutom vrhu Antarktičkog poluostrva.
Oni koji su mahali opraštajući se sa obale gledali su kako njihova poslednja opipljiva veza sa ostatkom sveta odlazi kroz surove ledene predele.
Pred njima se nalazilo šest meseci zime, dok su praktično odsečeni od sveta, na najhladnijem kontinentu na planeti.
„Kažu da je brže izvući nekoga sa Međunarodne svemirske stanice nego zimi medicinski evakuisati nekoga sa Antarktika“, kaže Marlon Klark, jedan od tih 26 međunarodnih istraživača i članova pomoćnog osoblja ostavljenih u Istraživačkoj stanici Rotera Britanskog antarktičkog instituta na ostrvu Adelejd, na zapadu Antarktičkog poluostrva u martu 2018. godine.
Antarktik je najmanje naseljeni kontinent na planeti – on nema stalno ljudsko stanovništvo – sa svega šačicom istraživačkih stanica i baza raspršenih po 14 miliona kvadratnih kilometara zamrznutog krajolika.
„Dakle, baš ste izolovani“, kaže Klark.
„’Zimu na Antarktiku’ prate mnoge misterije i legende. Anticipacija je bila najjače osećanje, zajedno sa svešću: ‘U redu, ovo je stvarno, biću ovde dugo, dugo vremena’.“
U narednih 26 nedelja skoro večitog mraka i surovih vremenskih uslova, Klark i njegove kolege stanovnici Rotere bi radili, jeli i družili se sa vrlo malo kontakata sa kućom.
Satelitski telefonski pozivi su skupi i koriste se štedljivo.
Imajući samo jedni druge za društvo i ograničenu zabavu u bazi, „zimovatelji“, kako su poznati, ćaskali bi jedni sa drugima – i to mnogo.
„Razgovarali bismo jedni sa drugima dok radimo, u pauzama, dok igramo bilijar ili u našim sobama“, kaže Klark, koji je pomagao koordinaciju sakupljanja audio snimaka zimovatelja.
„Bili smo u prilici da vrlo brzo saznamo životne priče jedni drugih. Bilo je mnogo razgovara o vremenu – o ludačkim vetrovima koje bismo imali, zaleđenom moru, santama leda, oblacima. Bili smo veoma opušteni jedni sa drugima.“
Zajednički jezik im je bio engleski, začinjen rečima iz slenga jedinstvenog za istraživačke stanice na Antarktiku – ali nešto više o tome malo kasnije.
U svim tim razgovorima, počelo je da se dešava nešto iznenađujuće: krenuli su da im se menjaju akcenti.
Klark i njegove kolege nisu to primetili tada.
Znali su samo da učestvuju u neobičnom eksperimentu, koji se sastojao od praćenja njihovih glasova tokom vremena.
To je postizano pravljenjem desetominutnih audio snimaka svakih nekoliko nedelja.
Oni bi sedali pred mikrofon i ponavljali istih 29 reči čim se pojave na kompjuterskom ekranu.
Hrana. Kafa. Skriven. Vazduh.
Većina su bile reči koje su koristili redovno tokom dana i sadržale su samoglasnike za koje se zna da se razlikuju po engleskim akcentima.
Kad su snimci konačno stigli na analizu do tima istraživača fonetike na Univerzitetu Ludvig-Maksimilijans u Minhenu, u Nemačkoj, otkrili su da se izgovor nekih reči neznatno izmenio.
Prisustvovali su stvaranju novog akcenta.
Gledano na masovnom planu, istraživači kažu da to može objasniti zašto su se američki i britanski engleski razdvojili onoliko koliko su se razdvojili
Antarktički eksperiment je pružio uvid u nešto što se dešavalo nebrojeno puta tokom ljudske istorije, kad su se grupe ljudi odvajale od drugih, što je dovodilo do toga da njihovi akcenti, dijalekti pa čak i čitavi jezici počnu da se razlikuju jedni od drugih.
Gledano na masovnom planu, istraživači kažu da to može objasniti zašto su se američki i britanski engleski razdvojili onoliko koliko su se razdvojili.
„Želeli smo da rekonstruišemo, najbolje što smo mogli, šta se dogodilo kad je Mejflauer otplovio u Severnu Ameriku a ljudi sa broda su bili izolovani na jedno duže vreme“, kaže Džonatan Harington, profesor fonetike i obrade govora sa Univerziteta Ludvig-Maksimilijans u Minhenu.
„Šest meseci nije jako dugo vremena, tako da smo registrovali veoma, veoma male promene. Ali smo otkrili da su se neki samoglasnici promenili.“
Jedna od tih promena je bio glas „ou“ kao u rečima „flou“ i „sou“, koji se pomerio ka prednjem delu vokalnog trakta.
Oni su takođe primetili da neki od „zimovatelja“ počinju da se konvergiraju po načinu na koji izgovaraju druga tri samoglasnika.
Razlog za ovu promenu otkriva mogući osnovni mehanizam kako stičemo akcente tokom naših života.
„Kad govorimo jedni sa drugima, mi pamtimo taj govor a potom to ima uticaja na našu vlastitu govornu produkciju“, kaže Harington.
Mi praktično prenosimo izgovor i utičemo jedni na druge svaki put kad pričamo sa drugima.
Vremenom, ako imamo redovan i produženi kontakt sa nekim, možemo da počnemo da preuzimamo njihove glasove.
Za ljude koji žive u izolovanoj zajednici – možda u nekom selu u zabitoj dolini ili naselju sa druge strane okeana – to bi moglo da dovede do pomeranja akcenta kako osobenosti ili pogrešne percepcije govora postanu naglašeni.
Ali za to treba vremena, jer se akcenti proizvode putem ekstremno fine kontrole vokalnih organa da bi proizveli promene u glasovima kao što su nazalni samoglasnici koji karakterišu određene akcente kao što je američki engleski.
Na Antarktiku tokom zime 2018. godine, u igri je bio još jedan faktor – raznovrsnost porekla „zimovatelja“.
Među ljudima koji su boravili te zime u Roteri bilo je par Amerikanaca, jedan islandski mehaničar, nekoliko Nemaca, nekoliko Škota i jedan Velšanin.
„Britanske baze na Antarktiku prilično su jedinstvene po tome koliko su prijemčive, tako da na kraju završite sa pravom pravcatom mešavinom ljudi različitog porekla“, kaže Klark, koji je pomogao u koordinaciji sakupljanja audio snimaka koje su napravili „zimovatelji“.
Govorite kao pravi antarktički ‘ zimovatelj ‘
Stanovnici antarktičkih istraživačkih stanica razvili su vlastite izraze i žargon za određene aktivnosti u toku dana.
Neki su potekli od vojnih pojmova, dok su drugi nastali u šali ili slučajno.
Evo nekoliko primera:
Harington i njegove kolege su koristili računarske modele da predvide kako bi ova šarolika mešavina „zimovatelja“ mogli da utiče jedni na druge.
Model je koristio snimke koje su zimovatelji načinili pre nego što su otputovali da bi simulirao šta bi moglo da se desi njihovim akcentima dok provode vreme zajedno.
Njihovo predviđanje bilo je izuzetno precizno, iako jeste preteralo što se tiče krajnjeg efekata u poređenju sa onim što se desilo u stvarnom životu.
Zimovatelji ne bi primetili ništa od toga jer se sve dešavalo vremenom.
Ali kad su glasovi detaljno analizirani, promene su mogle da se vide u okvirima akustičnih talasa.
„Bilo je to veoma suptilno – te promene ne možete da čujete“, kaže Harington.
Ali Klark kaže da su neki od ljudi koji su boravili u bazi te zime prošli kroz mnogo dramatičnije promene u načinu govora.
„Jednom od mojih prijatelja velški je bio maternji jezik i imao je vrlo naglašen akcenat kad je govorio engleski“, kaže on.
„Pri kraju boravaka njegov akcenat je počeo da liči više na nekoga ko je iz Liverpula“.
Iako njegov prijatelj Velšanin nije učestvovao u studiji akcenta, jedna Nemica jeste.
Njen akcent je postao više poput nekoga kome je engleski maternji dok je vežbala sa ljudima oko sebe, prema Haringtonu i njegovim kolegama.
Mešavina ljudi različitog kulturološkog porekla, jezika i akcenata nije karakteristika samo udaljenih istraživačkih stanica.
Ona može da se nađe – na mnogo masovnijem nivou – i u savremenim gradovima.
I baš poput antarktičkog lingvističkog mikrokosmosa, ti veliki multikulturalni gradovi proizvode vlastite dijalekte i akcente, sugeriše istraživanje.
Na jugoistoku Engleske, jedan od primera ovoga je razvoj Multikulturalnog londonskog engleskog, poznatog i kao MLE – dijalekta koji je počeo da se javlja osamdesetih u oblastima grada u kojima je bio zastupljen visok stepen imigracije.
Veruje se da se on prvi put pojavio kad se istendski kokni spojio sa jamajkanskim kreolskim i kasnije sa drugi jezicima od tristotinak koliko se govori u Londonu.
Među uticajima bio je veliki broj ljudi u Londonu koji uče engleski kao drugi jezik, kaže Eivind Nesa Torgensen, profesor engleskog jezika na Norveškom univerzitetu nauke i tehnologije, koji je učio MLE zajedno sa koleginicama Dženi Češir i Suzan Foks u Školi Kraljica Meri, na Univerzitetu u Londonu.
„Veliki broj govornika MLE-a imaju druge maternje jezike i odrastaju koristeći i engleski i drugi domaći jezik“, kaže Torgensen.
„Primer je upotreba ‘ wasn’t ‘ – kao u primeru ‘ I wasn’t, you wasn’t, we wasn’t, they wasn’t’ .“
Stariji govornici u centru Londona i mlađi govornici na drugim mestima na jugoistoku Engleske koriste oblik „ weren’t „, kaže on.
„Videli smo sličan razvoj događaja u drugim veoma velikim gradovima u Evropi sa visokim stepenom migracije“, kaže on, navodeći primere nove vrste nemačkog u Berlinu i nove vrste švedskog dijalekta u Stokholmu.
„Ove kontaktni, multikulturni varijeteti imaju slične odlike: kontakt dijalekata i jezika, učenje drugog jezika, pozajmljivanje reči iz drugih jezika.
„Ono što je MLE učinilo drugačijim u odnosu na druge multikulturne varijacije, makar sve donedavno, jeste to da nismo pronalazili mnogo pozajmljenih reči iz drugih jezika.“
Za to bi, kaže on, delom mogla biti zaslužna imigracija koja u London dolazi iz zemalja Komonvelta, u kojima ljudi već govore neku varijantu engleskog.
U slučaju Antarktika, stanovnici istraživačkih baza nisu samo suptilno menjali akcente.
Oni su čak počeli da koriste nekakvu vrstu antarktičkog istraživačkog slenga: zbunjujući niz reči koje znače malo ljudima iz spoljnog sveta.
Možda iznenađujuće, neke od tih reči nemaju nikakve veze sa naukom ili Antarktikom.
„Postoji čudan, iznijansirani žargon koji ljudi koriste dok su tamo.“
„Ako je lep dan, imate ‘dingl dan’ ili ako izađete da pokupite smeće, vi radite fod plod. Usvojite ga brzo i postane vam veoma normalan.“
Ipak, Antarktik je i dalje daleko od one vrste divergencije akcenata koja se desila posle kolonizacije Severne Amerike, Australije i Novog Zelanda.
„Da bi se akcenti razvili do tačke u kojoj postaju primetni, zaista je potrebna generacijska promena“, kaže Harington.
„Deca su veoma dobri imitatori, tako da je proces pamćenja govora drugih naglašeniji kod dece.
„Da su zimovatelji imali decu, kao što su imali doseljenici sa Mejflauera kad su otputovali za Ameriku – taj akcenat bi postajao stabilniji.“
Malo je verovatno da će iznenadni talas trudnoća na jednom od najnegostoljubivijih mesta na svetu biti nešto što će Britanski antarktički institut ohrabrivati (a ne čine to ni druge baze na kontinentu).
Ali, s druge strane, to bi svakako dalo zimovateljima neke druge teme za razgovor sem vremena.
