Poslednje čega se Pasika Bagerimana sjeća pre nego što su njeni sinovi umrli bili su njihovi krici od gladi. Ali 25-godišnja majka nije imala čime da ih hrani.
„Mama, moram da jedem. Možeš li mi dati hranu?’” molili su je. Danijel (2) i Bonane (5) umrli su u razmaku od samo nekoliko nedjelja u julu nakon što su pobjegli od nasilja u svom selu u istočnom Kongu između pobunjenika M23 i vladinih snaga.
Bagerimana se brine da bi njeno preostalo dvoje djece moglo biti sledeće. „Glad ubija ljude“, kaže ona, sedeći u skučenoj prostoriji koju sada dijeli sa desetinama drugih raseljenih.
Glad raste u delovima ratom zahvaćene provincije Severni Kivu u Kongu, gde borbe između pobunjenika M23 i vladinih vojnika besne od novembra, kažu humanitarni radnici, civili i zdravstveni radnici.
Uprkos tome što je najplodniji region u istočnom Kongu, skoro 260.000 ljudi suočava se sa ekstremnom nesigurnošću hrane na teritorijama Niiragongo i Rutshuru, prema internom nacrtu procijene humanitarnih grupa u koji je uvideo Asošiejted pres.
Niiragongo ima najveću učestalost gladi u provinciji, a Ručuru, gde su borbe koncentrisane, takođe „i dalje zabrinjavaju“, navodi se u izveštaju.
Kongo je zemlja broj 1 na svijetu kojoj je potrebna pomoć u hrani, prema neobjavljenom nacrtu izveštaja o bezbjednosti hrane koje su uradile humanitarne agencije i vlada u koji je AP video. Najmanje 26 miliona ljudi – više od četvrtine stanovništva – akutno se suočava sa nesigurnošću hrane, velikim delom zbog nasilja. Ekonomske posledice pandemije COVID-19 i rata u Ukrajini takođe pogoršavaju stvari.
Samo 10% onih koji su bili na meti humanitarnih grupa ove godine je dobilo punu preporučenu pomoć u hrani zbog nedostatka sredstava i bezbednosnih razloga koji ograničavaju pristup. Humanitarci upozoravaju da bi se, ako se borbe nastave, milioni ljudi mogli suočiti sa teškom glađu.
„Situacija je već bila strašna i ovaj sukob samo dodaje još jedan sloj i pogoršava sve“, rekao je Mark Sekpon, šef koordinacionog tela za bezbednost hrane u Kongu, grupe međunarodnih agencija za pomoć fokusiranih na strategiju i intervenciju bezbednosti hrane.
„Većina ljudi na ovim teritorijama ili uzgaja ono što jedu ili hranu dobijaju sa tržišta“, rekao je on. „Povećanje cena hrane u pokrajini i njihov smanjen pristup poljoprivrednoj proizvodnji ozbiljno ugrožavaju njihovu mogućnost da dođu do hrane.
Tokom putovanja u tri grada u Rutšuru i Njiragongu u septembru, gde je raseljeno skoro 200.000 ljudi, ljudi su rekli agenciji AP kako ih je nasilje primoralo da napuste njihove farme, ostavljajući nedavno ubranu hranu da trune.
Civili su rekli da nemaju zemlju za obradu i da ne mogu da zarade dovoljno novca u gradu da kupe hranu. Od skoro 3.000 raseljenih porodica u Niiragongu, 450 je dobilo pomoć, rekla je Florens Bijoiki, zamenica predsjednika improvizovane lokacije za raseljenje.
Zdravstveno osoblje u glavnoj bolnici u Niiragongu saopštilo je da se broj teško neuhranjene dece skoro utrostručio između aprila i jula — sa 17 na 49. Dvogodišnji dječak je umro od neuhranjenosti u julu, rekao je Mark Lukando, medicinska sestra na klinici.
Bolnica nema čime da prehrani neuhranjenu decu, kaže on. A kada je u mogućnosti da porodicama obezbedi dodatke ishrani, roditelji ga ponekad prodaju i tim novcem prehranjuju celu porodicu umesto da ga daju deci, rekao je on.
Dok su pobunjenici M23 bili uglavnom neaktivni skoro deceniju, oni su se ponovo pojavili demonstrirajući povećanu vatrenu moć i zauzimanje delova teritorije, a grupe za ljudska prava i zajednice su ih optužile za ubijanje civila. Jedna osoba koja živi pod M23 i koja nije želela da bude imenovana iz straha za svoju bezbednost, rekla je za AP da grupa primorava stanovnike da plate porez od 5 dolara svaki put kada žele da pristupe svojim poljima. Borci M23 su nedavno rekli seljanima da moraju da donesu grupne vreće pasulja ili da budu iseljeni, rekao je on.
Ipak, neki ljudi su toliko očajni za hranom da rizikuju svoje živote da bi se vratili u gradove pod kontrolom pobunjenika.
Chantale Dusabe je pobegla iz svog sela u junu nakon što je muž ubijen u bombi koja je eksplodirala u njihovom imanju. Vratila se nekoliko dana kasnije uprkos riziku, ali je bila previše uplašena da bi se vratila.
„Znao sam da je M23 tamo, ali deca su bila gladna“, rekao je Dusabe, koji je uspeo da uzme banane.
U pisanoj izjavi za AP, politički portparol M23 Lorens Kanjuka rekao je da je ljudima dozvoljeno da se slobodno kreću i da su optužbe za kršenje ljudskih prava neosnovane.
Vlada planira kontraofanzivu kako bi ponovo zauzela oko 30% teritorije koju je zauzeo M23, rekao je Luk Albert Bakole, teritorijalni administrator za Rutšuru.
„Moramo da damo sve od sebe da povratimo svu teritoriju pod kontrolom neprijatelja, kako bi se naši ljudi vratili kućama i normalno živeli“, rekao je on.
Ali dok se vlada bori da povrati zemlju, ljudi gladuju. Lekari bez granica saopštili su da je zabeležen porast od 50 odsto u prijemu teško neuhranjene dece u bolnicu u gradu Rutšuru između januara i jula ove godine u poređenju sa istim periodom prošle godine.
U avgustu je Rahabu Maombi dovela svoju neuhranjenu ćerku u bolnicu Rutšuru nakon što je 22-godišnja majka pobegla boreći se u obližnjem selu. Otkako je raseljena, porodica jede samo jednom dnevno, rekla je ona.
Držeći svog 18-mjesečnog deteta dok se hrani iz sonde u nosu, Maombi kaže da ne može da prestane da brine da bi njena ćerka mogla da umre.
„Da nije bilo rata, moja beba ne bi bila u ovoj situaciji“, rekla je ona. „Ovaj rat je uništio toliko stvari u našim životima.“
