Ministar spoljnih poslova u Vladi Srbije Marko Đurić kazao je da Srbija je samostalna država koja vodi pragmatičnu i predvidivu spoljnu politiku, polazeći od sopstvenih političkih i ekonomskih interesa.
„O tome da ćemo postati kineski robovi govore oni koji žarko žele da mi budemo nečiji robovi. To je plod rajinskog mentaliteta, koji polazi od pretpostavke da Srbija uvijek mora da se, figurativno rečeno, prikloni nekom carstvu. To je potpuno pogrešna dijagnoza savremenog položaja i uloge Srbije u međunarodnim odnosima.“. Ovako Đurić odgovara u intervjuu za „Novosti“, na pitanje šta konkretno Srbiji donosi potpisivanje sporazuma o zajedničkoj budućnosti sa Kinom i da li uloga političkog protežea Pekinga ima svoju cijenu, kako vole da istaknu kritičari vlast.
„Najviši nivo strateškog partnerstva sa Kinom je nesumnjivo u interesu Srbije i mnogi kritičari našeg prijateljstva sa „zmajem Istoka“ zapravo govore iz zavisti, jer bi i sami voljeli da imaju neku vrstu povlašćenog odnosa sa jednom svetskom silom kakva je Narodna Republika Kina.“
U kojoj meri Kina može biti veći zaštitnik Srbije u UN, nego što je bila do sada? I koliko je to svrsishodno po pitanju Kim, ako je ta tema, voljom vlasti DS, izmještena iz svjetske kuće i prepuštena EU?
„Kina poštuje spremnost Srbije da, snažnije nego što bi se to od jedne države naše veličine moglo očekivati, stane u odbranu međunarodnog prava i multilateralnog poretka u svijetu. Maločas pomenuta zajednica za zajedničku budućnost počiva upravo na tim vrijednostima i premisi da su mir i zajednički razvoj u eri nove multipolarnosti mogući. Ujedinjene nacije su najuticajnija univerzalna međunarodna organizacija i mjesto gdje će Kina prirodno promovisati takvu viziju budućnosti svijeta. Siguran sam da je ogromna većina država zainteresovana za stabilizaciju međunarodnih odnosa i vraćanje u jedno mirno i stabilno razdoblje saradnje i zajedničkog napretka. Dakle, kineska podrška teritorijalnom integritetu i suverenitetu Srbije nije samo usluga prijatelju, već dio jedne mnogo šire slike i prije svega stvar principa. Istina, dijalog Beograda i Prištine vodi se uz posredovanje EU i mi ćemo u njemu nastaviti da učestvujemo sa najboljim i najiskrenijim namerama, ali to nije dijalog o statusu, jer samo se na jednom mjestu odlučuje o tome da li je neki provizorijum, entitet ili separatistički pokret država, a to su Ujedinjene nacije.“
Kako ste doživjeli napade u dijelu zapadne javnosti tokom posjete Sija? Vaš česti sagovornik u SAD Gabrijel Eskobar je ocijenio da dolazak kineskog lidera „pojačava tenzije između Srbije i zapadne zajednice“… Dobijamo li poslije ruskog i kineski „maligni“ uticaj?
„U međunarodnoj javnoj komunikaciji, budući da se nalazimo u razdoblju svojevrsne geopolitičke nestabilnosti, katkad se poseže za povišenim emotivnim tonom, međutim Srbija, kao što sam već rekao, vodi predvidivu i transparentnu spoljnu politiku, i biće uvijek spremna da prijateljima i partnerima širom svijeta detaljnije obrazloži svoje odluke. Niko nema pravo da Srbiji uskrati mogućnost da slijedi svoje interese i da od nas traži da svojevoljno ograničimo sopstvene šanse za razvoj i napredak. Na osobenosti naše spoljne politike kada je riječ o Kini ne gledamo kao na antagonizovanje sa bilo kim ili biranje strana, već su one odraz odgovorne i miroljubive politike jedne samostalne države, a od toga, verujemo, korist nećemo imato sa mi, već i naši međunarodni partneri. Mi ćemo, naravno, nastaviti da unapređujemo bilateralne odnose i sa SAD, jer jedno ne isključuje drugo.“
Te tenzije između nas i Zapada naročito je podigla rezolucija o Srebrenici. Da li je naš krajnji domet na Ist Riveru to da uzdržanih i protivnika u ukupnom zbiru bude više od onih koji su „za“. Vidite li to kao moralnu pobedu Srbije?
„Srbija, predvođena predsednikom Aleksandrom Vučićem, čini ogromne napore da naš narod u nekim budućim udžbenicima istorije ne bude stigmatizovan kao genocidan, jer to naprosto ne zaslužuje. Istovremeno, naš otpor donošenju jedne takve političke rezolucije motivisan je i brigom za stabilnost i mir u regionu, jer Srbija može da se razvija samo u stabilnom okruženju. Jasno je da jedna rezolucija koja pravi hijerarhiju među žrtvama građanskog rata u BiH ne doprinosi ni pomirenju ni stabilnosti regiona. Brojni su argumenti protiv ovakvog neodgovornog tretiranja ljudskog stradanja u jednom ratnom sukobu, prije svega zato što je jasno da iza toga ne stoje iskrene i plemenite pobude, i to je mnogima očigledno. Iz političkih krugova u Sarajevu već nam se prijeti nekakvim novim tužbama, i to samo potvrđuje da njima nije ni do pomirenja, ni do postizanja saglasnosti oko nečega, niti do odavanja pošte žrtvama i saosećanja, već do političke osvete, i to iz najprizemnijih etnonacionalističkih razloga. Imamo nekakve projekcije kako bi glasanje pred Generalnom skupštinom moglo izgledati, i sigurno je da ono neće biti ni blizu onoga čemu su se sponzori rezolucije nadali.“
Kako se približava dan za glasanje, tako na površinu izbijaju suštinski razlozi za pojavu ovog dokumenta: ukidanje Republike Srpske, pa čak i etiketiranje SPC kao zločinačke organizacije. Da li će finale tog bizarnog procesa biti demontaža RS, revizija tužbe BiH protiv naše zemlje, ali i zahtjev za ratnom odštetom?
„Maločas sam konstatovao da deo političke elite u Sarajevu nema humane već osvetničke pobude. Samo pokretanje jednog takvog procesa bespotrebno je udaljilo narode u BiH i skrenulo ih sa puta saradnje i pomirenja. Srbija će kao garant Dejtonskog sporazuma nastaviti da poštuje teritorijalni integritet BiH i da insistira na dejtonskoj arhitekturi te države, a to podrazumeva i podršku opstanku srpskog entiteta. Dakle, Republika Srpska ima našu podršku, ne samo zato što je to stvar nacionalne solidarnosti, već i zato što je to naša međunarodna obaveza. Mračni scenariji koje pominjete su mogući, ali naš državni vrh i naša diplomatija će svakako raditi na tome da se oni ne ostvare.“
Ako Dodik, kao što najavljuje, pokrene proces otcjepljenja od BiH, hoće li Beograd podržati taj proces, jer to ne bi bio hir već iznuđena odbrana i „Dejtona“ i srpskog naroda?
„Ponavljam, Srbija, kao garant Dejtonskog sporazuma, poštuje teritorijalni integritet i dejtonsku arhitekturu BiH.“
Pošto je aneks Ohridskog sporazuma i zvanično postao deo Poglavlja 35, da li se naši dalji pregovori sa EU mogu smatrati dobrovoljnim brisanjem sopstvenih crvenih linija i pristankom da tzv. Kosovo postane član UN?
„Srbija je jasno saopštila koje su njene crvene linije. Naši evropski partneri su o tim pozicijama obavešteni crno na bijelo. Po ko zna koji put izgovaram ono što je čvrst i jasan stav naše države i vlade: Srbija ne pristaje na članstvo Prištine u Ujedinjenim nacijama. Tačka. Mi nećemo postati punopravna članica EU ni sutra, ni naredne godine, prije svega zbog unutrašnjih problema EU. Ko zna šta će pisati u Poglavlju 35 onoga trenutka kada naš prijem postane sasvim aktuelno pitanje.“
Da li treba ozbiljnije razmisliti i o BRIKS kao alternativi, ukoliko naš put ka EU i zvanično zaustavi ultimatum: nema članstva dok ne priznate Kosovo? Uostalom, predsjednik Vučić je već dobio poziv za veliku konferenciju ove organizacije koja će se održati u Rusiji…
„Srbija, kako stoji i u programskim opredeljenjima nove vlade, punopravno članstvo u EU vidi kao svoj prioritet. Nadam se da ne moram da dublje elaboriram kakva politička i ekonomska logika stoji iza takvog opredjeljenja. BRIKS će nesumnjivo biti sve veći i značajniji geopolitički i ekonomski faktor i mi nemamo namjeru da ignorišemo tu činjenicu. Nastojaćemo, dakle, da u sopstvenom interesu gradimo odnose i saradnju sa državama koje pripadaju toj grupaciji, ne dovodeći u pitanje svoje strateško opredjeljenje za EU. Partnerstva koja Srbija gradi sa mnogim državama van Evrope u jednom trenutku će biti baština i na korist čitave Evrope, a to će i u EU mnogi veoma brzo shvatiti i biće nam, vjerujte mi, zahvalni zbog toga.“
