Tri mjeseca su širom Srbije prolazile kolone studenata, tražeći odgovornost za nesreću u Novom Sadu, pravednije društvo u celini i oštru borbu protiv korupcije. Građani su ih podržali, dirnuti njihovom neiskvarenošću i spremnošću da se žrtvju za opšte dobro.
Nesporno željni promjena, i ostvarenja ciljeva koje su i studenti istakli, stanovnike Srbije svih uzrasta osvojila je i studentska različitost od opozicije, jalove i iskvarene željom da dođe na vlast. Biti uz studente postala je stvar pristojnosti, i u tom navijanju ćutke se, ili uz gunđanje, prelazilo preko nekih pojava koje se nisu uklapale u proklamovanje ciljeve akademaca. Na prvom mestu, plenumsko odlučivanje bez imena predlagača i donosilaca odluka, i bez zapisnika, potom netolarancija koja je u nekim sučajevima išla do grubosti prema onima koji su imali manje simpatija za „studentsku stvar“ – upad u Maticu srpsku i Narodni muzej, karnevalska atmosfera i okretanje ražnja na skupovima komemorativnog karaktera, maltretiranje prolaznika, možda i ometenih u razvoju, koji su dobacivali demonstrantima… Ali, sve to nije uspelo da u zasenak baci osnovnu ideju studentskih marševa i blokada – želja da se popravi društvo u kojem živimo, formalizovana u četiri zahtjeva.
Ti su zahtjevi, posle natezanja, ispunjeni – predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić je saopštila da su danas usvojene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, kojima je su studentske školarine smanjene za šedeset odsto, a plate univerzitetskim profesorima povećane za šesnaest odsto.
Ovo je, istina, urađeno u poslednji čas, jer je 17. mart poslednji rok za povratak u učionice kako školska godina ne bi propala ni studentima ni đacima.
Zašto, onda, ne preovlađuje slavljenička atmosfera zbog uspeha tromesečnih demonstracija?
U voz „studentske revolucije“ od prvog dana uskakali su mnogi koji sa većinom akademskih građana ne dele iste političke moralne vrednosti, kao i „trojanski konji“ opozicionih partija, rešenih da se ogrebu o popularnost i dobar glas mladih.
Nekima od njih borba za promene u Srbiji bila je samo hir, kontent za društvene mreže. S. R., studentkinja treće godine Medicinskog koja je prva pozvala na blokadu saobraćaja 17. februara i oglasila zasedanje prvog plenuma… ovih je dana objavila na instagramu da je bila u Kicbilu u Austriji, a sada je na Bahamima. Ili M. M. njena koleginica koja vatreno zagovara blokadu Beograda 15. marta, ovih dana obaveštava svoje pratioce na internetu da je na tronedeljnom odmoru na Malti. O onom liku koji je na televiziji predstavljao studente, a na ruci ima sat koji vredi kao dvogodišnja stipendija nekog njegovog kolege, da ne govorimo…
Jasno je da ovi i ovakvi mogu da studiraju do sudnjeg dana, a da u međuvremenu pozivaju na blookade univerziteta, i da „blokaderi“ ničeg zajedničkog, osim godine rođenja u krštenici, nemaju sa ovim studentima što od noćas spavaju u Pionirskom parku, a čiji roditelji jedva pokrivaju troškove njihovog školovanja. Njima je svaki dan produžetka studija dodatni trošak, da ne govorimo o studentskim kreditima, kirijama za studentske sobe, knjigama…
S druge strane, u „voz studentske revolucije“ prošvercovcali su se i stranački aktivisti. U nekoliko navrata Đilas i ostali iz opozicije pokušali su da stanu na čelo protesta. Prvo na skupu u Novom Sadu, kad su za govornike nametnuti Šolakovi zaposlenici, i kad je prvi put glasno izgovorena ideja o „građanskom plenumu“, koji je trebalo da bude uvod u „obojenu revoluciju“.
Potom kad je bivša rektorka Beogradskog univerziteta Ivanka Popović u ime Proglasa komandovala: „Studenti su dosta uradili, sad mi preuzimamo…“ Treći put juče i danas, kada su huligastvom u Narodnoj i Gradskoj skupštini hteli da studente stave pred svršen čin: izazivanjem sukoba i očekivanjem da nasilje eskalira na ulicama hteli su da podele u državi učine nepremostivim, da izazovu rascep u društvu koji će studente ostaviti na njihovoj strani.
Ali, studenti su pokazali da im nismo uzalud poklonili simpatije i poverenje – odbili su da uđu u klopku. I jasno stavili do znanja i svojim neželjenim saputnicima iz protestnih šetnji, i opozicionim strankama, da sve ima svoje vreme. Bilo je vreme protesta, blokada i šetnji, i prošlo.
Sad je nastupilo vreme učenja, da se nadoknadi ono što je propušteno.
Kao što smo ispunili ranije studentske zahteve, tako treba uraditi i ono što sada traže. A ne traže mnogo, samo pravo da uče, polažu ispite i da sa diplomama sami grade svoju budućnost.
I kao što je tokom prošlih meseci podrška studentima bila pitanje pristojnosti, tako pristojna Srbija i sada treba da stane uz njih.
