Miodrag Lekić je za vrijeme bombardovanja Jugoslavije 1999. godine ostao u Rimu kao ambasador, što je bila rijetkost budući da su diplomatski odnosi sa ostalim zemljama NATO odmah prekinuti.
Ja sam spremio kofere jer sam svakog trenutka očekivao da bih i ja trebalo da krenem, navodi Lekić ističući da mu niko nije rekao da ode, ali da su ga svi zvali u televizijske emisije, te da se „rat očigledno dobija na televiziji“.
Smajlović je pomenula da se Amerikanci rugaju pominjući da je Putin mislio da će sukob u Ukrajini da se završi brzo i podsjetila da je u Lekićevoj knjizi navedeno da NATO zapravo nije očekivao da će bombardovanje trajati duže od 7 dana.
„Da to je bilo očekivanje u susret samitu NATO u aprilu, bio je plan da se tu trijumfalno završi rat“, navodi dugogodišnji diplomata dodajući da je NATO tada doživio metamorfozu i od jedne vojne sile postao „humanitarna agencija“ koja se „povremeno angažuje da spašava stvari u ime etike“.
„Humanitarno moralistička dimenzija u retorici je bila jako prisutna. A u stvari je bio u pitanju brutalan rat, brutalno razaranje“, dodaje on.
Italija je trećeg, četvrtog dana pokrenula mirovnu inicijativu da se zaustavi bombardovanje, podsjeća Lekić, kao i da se zaustave dejstva Vojske Jugoslavije na KiM, te da se preispitaju neke teme i zaključci Rambujea. Međutim, bili su pod prevelikim pritiskom.
„Italijanski avioni su učestvovali, ali oni su to demantovali, zato što je javnost bila protiv toga, te su krili. Negdje u drugoj fazi rata su prijavili da su i oni učestvovali“, naveo je Lekić.
Njemačka je, podsjetila je Smajlović, NATO agresiju 1999. godine pravdala tezom „Zbog Aušvica, da se Aušvic ne bi ponovio“.
„Režis Debre se obratio predsjedniku države Širaku u stilu Zole“, naveo je političar. „On je došao u Beograd, u Makedoniju i bio na Kosovu. Jedan ruski istoričar Roj Medvedev je napisao pismo i upravo rekao to: Da li ste svjesni kakav utisak stvarate na građane Rusije, kada Njemačka i Turska bombarduju Beograd?“
U Beogradu i zbog suđenja sa „Danas2
„Volim da dođem u Beograd, iako nažalost rijetko dolazim. Svoj kulturni razvoj najviše dugujem Beogradu, a živio sam i u Rimu i u Parizu. Ovdje sam dosta toga naučio. Za mene su pozorišta i kafane, pored fakulteta koji sam studirao, jednako bili univerzitet“, ističe Lekić.
U poodmaklim godinama je, kako šaljivo navodi, u Beogradu prvi put debitovao na sudu:
„Tužio sam list ‘Danas’ zbog teksta, koji je u 11 pasusa imao 11 neistina, od kojih su neke vrlo teške. Naslov iz tog izrečenog bi trebalo da glasi: ‘Portret jednog prevaranta’“.
Lekić je optužbe da je „prikriveni srpski kadar“ i eksponent ruskog malignog uticaja nazvao beskrupuloznim lažima i etiketiranjem.
„Samoponižavajuće je da to uopšte demantujem. Taj tekst je više rekao o tom listu nego o meni. Subjektivan osjećaj je da je taj tekst naručen iz Podgorice, od strane službi oko Đukanovića“, navodi on.
U Crnoj Gori dominantan uticaj tzv. druge Srbije
Više je, ističe Lekić, bilo buke u Crnoj Gori o Srbiji, nego iz Srbije o Crnoj Gori.
U Crnoj Gori, kako navodi, postoje dvije vrste uticaja iz Srbije. Jedna vrsta je tradicionalna, ona je latentna i pojavljuje se, ali ne mnogo i ne od strane zvaničnika.
Druga, prisutna i prisutnija, dolazi iz one koju kolokvijalno nazivaju „druga Srbija“. Tu, kako kaže, ima dvije hipoteze: da se radi o slučajno sličnim ideološkim pogledima ili da je motivisana materijalnim stimulansima.
„Milo je promijenio nekoliko ideologija, tako da će teško biti da smijemo da pretpostavimo da tu ima nešto merkantilno, ili kako bi Amerikanci rekli, da je to prijateljstvo shvaćeno u transakcionom smislu“, dodala je Smajlović.
„Mišljenja sam, kao mnogi u Crnoj Gori, da su obje prethodne vlade sastavljene pod uticajem međunarodnih linija. A posebno 43. vlada koja je politička pašteta kojoj je istekao rok trajanja, pa je bila neprijatna na raznim nivoima“, dodao je Lekić.
Era Mila Đukanovića, u političkoj dimenziji, definitivno je okončana, smatra on.
„Monteskje je govorio da se nekontrolisana vlast sužava, a ova se vala suzila da nije imala kud“, naveo je Lekić.
Crna Gora podržava napore Srbije, ali kazaljke istorije ne mogu da se vrate nazad
Odgovarajući na pitanje šta se promenilo u Crnoj Gori ako ona ne može ni da ostane uzdržana po pitanju prijema „Kosova“ u Savet Evrope, Lekić je istakao da je on veliki kritičar „sprovođenja instrukcija“.
„To je izvedeno tajno. Ambasadorka u Strazburu je rekla da je to instrukcija vlade, a komponenta vlade SNP kaže mi ne znamo za to. Pad i neozbiljnost crnogorske države. Ja ću da pozovem i Abazovića i tu vladu da objasne kojom su metodom to uradili. To je osjetljivo pitanje za građane Crne Gore“, dodao je on.
Kralj Nikola je pretjerao kada je od Crne Gore očekivao da ulazi u ratove i osvaja, ali ovo je druga krajnost koja mora da se zaustavi, smatra Lekić.
Komentarišući eventualno povlačenje priznanja tzv. Kosova i to na koji način će Beograd osjetiti da je završena era Mila Đukanovića, Lekić je naglasio da „kazaljke istorije ne mogu da se vrate nazad“.
„Svakako mislim da Crna Gora treba samostalno da odlučuje, da impulsi Srbije mogu da se uzmu u obzir, ali Crna Gora je suverena država i ona treba sama da odluči. Ne može biti determinata šta neko u Beogradu misli“, rekao je Lekić dodajući da Crna Gora „u najmanju ruku nije trebalo da žuri sa priznavanjem Kosova“.
Ovakva odluka je mogla da podrazumijeva i izlazak na referendum, kao što je i ulazak u NATO trebalo da bude odlučen na referendumu, smatra on.
„Kosovo je dramatično i ekstremno osjetljivo pitanje i mi doživljavamo dramu Srbije koja mora da se odrekne nečega što joj je zagarantovano Rezolucijom 1244 kojom se završio rat. Rat se ne bi završio bez te rezolucije“, ocenjuje Lekić.
Kako dodaje, realno je očekivati da će biti manje režimskog novca za finansiranje „srbofobnog i antisrpskog narativa uz koji se povremeno dodavala Rusija“ i pretvaranja Zapada u ideologiju i religiju.
„Crna Gora je, kada se pogleda fizički, i Istok i Zapad, i to je naše bogatstvo. Napravili smo kuću nasred puta“, rekao je Lekić.
Kada je u pitanju Crna Gora budućnosti, nekadašnji jugoslovenski diplomata ističe da ga najviše zabrinjava „dezintegracija ove zemlje u kulturnom i duhovnom smislu“.
„Nije tajna da posle nekih izbora Albanci idu u Tiranu da se konsultuju kako da se postave prema novoj vladi, Bošnjaci idu u Sarajevo ili u Ankaru, možda neko stiže i do Saudijske Arabije, mala grupacija ide u Hrvatsku. I Srbi drže do Beograda, iako se oni najviše uvrede kada im kažete da nisu Crnogorci“, rekao je on navodeći da mu se čini legitimnim da Srbi u Crnoj Gori imaju dvojaku nacionalnu svijest.
Smatra da u Evropi više nema riječi o strateškoj autonomiji, o tome da EU više ne želi da „bude vazal“ Amerike.
„Čudne se stvari dešavaju i za očekivati je da tako krupan događaj rezultira novim međunarodnim poretkom, koji trenutno nije lako sagledati“, zaključuje Miodrag Lekić.
