Led na Antarktiku koji se brzo topi prijeti da dramatično uspori dubokovodne struje u svetskim okeanima, kažu naučnici, utičući na širenje slatke vode, kiseonika i hranljivih materija koje održavaju život vjekovima.
Novo modeliranje ukazuje na brže topljenje antarktičkog leda što dovodi do „značajnog usporavanja“ cirkulacije vode u dubinama okeana ako globalne emisije ugljenika ostanu visoke, rekli su istraživači u studiji objavljenoj u Nature u sredu.
Prema studiji koja upozorava na uticaje koji će trajati „vekovima koji dolaze“, „preokretna cirkulacija“ voda u najdubljim okeanima usporila bi se za 40 odsto do 2050. godine u scenariju visokih emisija.
Ako model bude istinit, duboka okeanska struja će biti „na putanji koja izgleda da ide ka kolapsu“, rekao je profesor klime sa Univerziteta Novog Južnog Velsa (UNSV) Metju Ingland, koji je koordinirao studiju.
Trilioni tona hladne, veoma slane i bogate kiseonikom vode potonu oko Antarktika svake godine, šaljući dubokovodnu struju na sever ka Indijskom, Pacifiku i Atlantskom okeanu, kažu naučnici.
Veće količine leda koje se topi čine antarktičke vode manje gustim i slanim, međutim, usporavaju duboku cirkulaciju sa posledicama po klimu, nivo mora i morske ekosisteme.
„Da okeani imaju pluća, ovo bi bilo jedno od njih“, rekla je Engleska.
A ako okeani stagniraju ispod 4.000 metara, „ovo bi zarobilo hranljive materije u dubokom okeanu, smanjujući hranljive materije dostupne za podršku morskom životu u blizini površine okeana“, dodao je on.
Profesor emeritus UNSV Džon Čerč, koji nije bio uključen u studiju, rekao je da postoji mnogo neizvesnosti u vezi sa uticajem opadanja cirkulacije dubokog okeana.
„Ali čini se gotovo izvesnim da će nastavak na putu visoke emisije gasova staklene bašte dovesti do još dubljih efekata na okean i klimatski sistem“, rekao je Čerč.
„Svet hitno mora da drastično smanji naše emisije da bismo skrenuli sa puta visoke emisije koji trenutno sledimo.
Studijski tim uključivao je glavnog autora Kian Lija sa Tehnološkog instituta u Masačusetsu i koautore sa Australijskog nacionalnog univerziteta i australijske nacionalne istraživačke organizacije CSIRO.
