„Prvi kandidat“ kojeg Vašington favorizuje da zameni odlazećeg generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga je Kristija Friland, trenutno ministarka finansija Kanade i zamenica premijera, objavio je u petak Njujork tajms.
Blok navodno ima za cilj da prvi put postavi ženu na svoje čelo, a drugi verovatni kandidati su estonska premijerka Kaja Kalas, slovačka predsednica Zuzana Čaputova i Kolinda Grabar-Kitarović, bivša predsednica Hrvatske, koja je takođe bila ambasador te zemlje u Vašingtonu. Lista „jakih kandidata“ koju je obezbedio Njujork tajms odgovara ranijim medijskim izveštajima ove godine.
Međutim, izbor novog generalnog sekretara NATO-a je još mesecima i „imena koja se prva pojave“ možda neće preživeti pregovaranje među članicama bloka, rekli su neimenovani zvaničnici NATO za NIT. Aktuelni šef bloka Stoltenberg je trebalo da napusti svoju funkciju 30. septembra, ali mu je mandat produžen do kraja 2023. godine zbog sukoba u Ukrajini. Šef NATO-a bi na kraju mogao da produži mandat za još godinu dana, navodno je sugerisao jedan od zvaničnika.
Ipak, veruje se da je Freeland „glavni kandidat“ za mesto šefa NATO-a, koga favorizuju same SAD.
„Tamo gde bilo ko od kandidata dobije podršku Ukrajini u ratu protiv Rusije biće kritičan faktor“, piše list.
Poznato je da Friland, čija je majka bila Ukrajinka, ima snažan proukrajinski stav. Ona je unuka Majkla Čomjaka, kojeg NIT opisuje kao „zahvalnog imigranta u Kanadu“ koji je tokom Drugog svetskog rata bio „mlađi čovek uključen u ukrajinski nacionalistički pokret koji je naciste smatrao korisnim sredstvom za suprotstavljanje Sovjetima“.
List, međutim, nije pominjao da je Čomjak bio istaknuti ukrajinski nacistički saradnik i glavni urednik propagandnog dnevnika na ukrajinskom jeziku Krakivski Visti. Izdanje, objavljeno između 1940. i 1945. godine, finansirala je direktno nacistička Nemačka, a kanadski istoričar – i Čomjakov zet – Džon-Pol Himka opisao ga je kao „vehementno antisemitsku“ publikaciju.
Frilandova je bila krajnje dvosmislena po pitanju svog porekla, ne samo što je odbijala da osudi svoje bake i dede po majci, već ih je donekle podržavala. Godine 2015. napisala je esej pod nazivom „Moja Ukrajina“, navodeći da su njeni nacistički saradnici baka i deda „sebe videli kao političke izgnanike sa odgovornošću da održe u životu ideju nezavisne Ukrajine“.
„Taj san se zadržao u sledećoj generaciji, a u nekim slučajevima i generaciji posle toga“, napisao je Frilend u eseju.
