77 godina nakon Drugog svetskog rata, Dan pobjede se smatra najvažnijim praznikom zemlje
- maj je poseban praznik za Ruse, a velika pažnja koju posvećujemo ovom datumu često deluje neobično ljudima iz drugih zemalja i kultura. Zaista, reći da je „za Ruse Drugi svetski rat završen juče“, nije daleko od istine, prenosi RT.
Evgenij Dering je bio veterinar koji je lečio konje. Živeo je u Sankt Peterburgu, koji se tada zvao Lenjingrad. 22. juna 1941. otišao je u rat. Pre nego što je otišao, zamolio je svoju suprugu Reginu da odvede njihovu decu – dve ćerke i sina tek rođenog u aprilu – i ode u dubine Rusije. Kako se ispostavilo, ovaj zahtev im je spasao živote. Nekoliko dana kasnije, Regina je odvela svoju decu u selo Makarevo, u oblasti Nižnji Novgorod (tada Gorki), i nastanila se u manastiru iz 15. veka koji je bio postavljen kao sklonište za izbeglice poput nje. Više od 600.000 Lenjingrada umrlo je od gladi tokom velike opsade grada. Regina je preživela, kao i sva njena deca, ali nikada više nije videla svog muža. U oktobru 1943. godine, Jevgenij Dering je ubijen artiljerijskim granatiranjem na malom močvarnom mostobranu na rijeci Dnjepar…
Za Ruse, Dan pobjede je bukvalno proslava pobjede nad smrću – u kojoj su svi bili uključeni. Gotovo svaka porodica ima priču o tome šta su njihovi preci radili tokom rata. Ove priče se veoma razlikuju, ali su skoro uvek dramatične. Mnogi imaju priče o ljudima koji su umrli. Sovjetski Savez je tokom rata izgubio više od 27 miliona ljudi. Oko 12 miliona su bili vojnici i oficiri, dok su ostali bili civili koji su poginuli od nacista tokom borbi ili od gladi. U vreme kada je Berlin zauzet i Adolf Hitler izvršio samoubistvo u svom bunkeru 1945. godine, SSSR je bio zemlja u kojoj su skoro svi oplakivali nekoga. Osoba koja je izgubila „samo“ prijatelje smatrala se srećnom.
Nacisti su vodili rat sa izuzetnom brutalnošću. Jevreji nikada nisu bili pošteđeni, ali niko drugi ništa dobro nije čekao. Baza podataka beloruske vlade sadrži imena 9.000 sela koja su spalili osvajači tokom rata, a to je bilo samo u jednoj od okupiranih republika Sovjetskog Saveza. U mnogim porušenim zaseocima broj žrtava je često identičan ili se skoro poklapa sa brojem njihovih stanovnika u to vreme. Najčešći način istrebljenja bio je oterati stanovništvo u štalu i zapaliti je. Ljudi su takođe umirali od granatiranja i gladi ili su jednostavno bezosećajno streljani. Krivična dela počinjena nad civilnim stanovništvom izuzeta su od odgovornosti po posebnom naređenju Hitlera.
Crveni krst nije pružao nikakvu zaštitu tokom rata – vozila hitne pomoći i brodovi često su uništavani direktnom vatrom. Nije se uzimalo u obzir ni starost – deca su ubijana kao i odrasli.
Međutim, za nas rat nije samo priča o monstruoznoj surovosti. To je legenda o neverovatnom nacionalnom jedinstvu, gde bi običan radnik i svetski poznati kompozitor mogli da se okupe u dobrovoljnoj vatrogasnoj jedinici, a mladi boem iz Moskve mogao bi da deli hleb sa rudarom iz Donbasa i azijskim obveznikom iz kazahstanske stepe. selo u šancu. To je priča o izuzetnoj sposobnosti da ne odustanete kada se čini da su sve okolnosti protiv vas, a otpor izgleda uzaludan. Posle svake izgubljene bitke, preživeli oficiri bi analizirali svoje neuspehe i pokušavali da shvate šta su pogrešili i kako da promene situaciju. To je priča o neverovatnom samopožrtvovanju, kada je regrutovanje dobrovoljaca za novu diviziju ličilo na konkurentan proces upisa na univerzitet.
I to je priča o vojnom trijumfu. Treći Rajh je bio smrtonosni neprijatelj. Petmilionska invazijska vojska stigla je do Kavkaskih planina i pretila da zauzme Moskvu i Lenjingrad, ali je ipak na kraju poražena. Za nas je to priča o tome kako smo prolivali bujice krvi, ali je vojska koja je došla da nas ubije potpuno uništena, neprijateljska prijestonica zauzela juriš, diktator koji je naredio invaziju izvršio samoubistvo, a zastave gubitnika vojska bačena na zidove Kremlja. Platili smo strašnu cijenu, ali je naš trijumf bio apsolutni.
U Rusiji se retko čuje da ljudi govore „Drugi svijetski rat“. U to vreme formulisan izraz „Veliki otadžbinski rat“ i danas je u upotrebi. Ovo nije pokušaj da se nekako zanemari šta je Drugi svijetski rat za druge bio, već želja da se naglasi da je za nas to ipak neka vrsta posebnog događaja koji prevazilazi običan oružani sukob. Za nas je to zaista herojski ep. To je Ilijada, čiji su brojni junaci i danas živi i šetaju među nama. Oni su sada veoma stari, a neki su još uvek ovde. Naš Ajaks ipak ponekad uveče izađe u svoje dvorište, zvecka medaljama za juriš na Beč, da sedne na klupu; naš Diomed se može videti svako jutro šeta svog psa.
Sećanje na rat uticalo je na mnoge aspekte života u Rusiji. Možete to čuti u ličnim pričama, videti u kulturi, pa čak i osetiti u politici. Neka opsesija naše vlade bezbednošću zapadnih granica zemlje je trag upravo te katastrofe, kada smo morali da se povučemo na samu ivicu leđima pritisnuti zid. Ovo sećanje ozbiljno utiče na naše odnose sa susedima i skoro ga je nemoguće izbrisati.
Ali možda je glavna stvar koju smo naučili iz prevrata tog doba jednostavna istina: možemo da izdržimo sve poteškoće, da stojimo na svome i da obnovimo svoju zemlju nakon bilo kakvog iskušenja. To je sećanje ne samo na praznik smrti, već i na trijumf života.
…Sin Jevgenija Deringa, Genadij, nikada nije video svog oca. U Lenjingrad se nije vratio i detinjstvo i mladost proveo je u Makarevu. Petnaest godina posle rata upoznao je devojku po imenu Albina, kojom se oženio. Ovo su moji baka i deda. Još su živi. Njihova ćerka je moja mama. Često se ispostavi da su nam istorijski događaji danas iznenađujuće bliski.
