Desilo se tako da smo baš ovih dana, kad obeležavamo četvrt veka američke NATO agresije na našu zemlju, obavešteni da smo u tih proteklih četvrt veka dobili milijardu i 100 miliona pomoći od Amerike . Tako je kazala Marija Longi koja je u Stejt departmentu koordinator za američku pomoć Evropi, Evroaziji i Centralnoj Aziji, dok je ranije bila u Nacionalnom ratnom koledžu američkog Ministarstva odbrane, što je biografija koja nehotično ali zato vrlo precizno objašnjava pravi karakter američke pomoći koja je nastavak njihovog rata drugim sredstvima .
Te stoga naravno da nije slučajno što je baš sada, dakle, u vreme još jedne godišnjice njihove agresije na nas, Mariji Longi dato da se oglasi o njihovoj velikodušnoj pomoći nama. Puki krizni pi-ar , očigledno, koji treba da nam skrene pažnju s onoga što su nam radili na ono što nam rade.
Velika greška. Pokušaj da nas okrenu ka budućnosti umesto da gledamo u prošlost samo je razotkrio sadašnjost u svoj raskošnoj podlosti raznih njihovih postupaka koje nazivaju pomoć iz prostog razloga što zvuči lepše. A poneko bi mogao i da im poveruje da stvarno pomažu.
Ovu vrstu neprijatnog kontinuiteta – agresije i pomoći –uočavamo sasvim lako čim obratimo pažnju na izvor finansiranja i jednog i drugog. Naime, izvor je isti.
A to dalje može da znači jedno od sledeća dva: ili su njihove namere u odnosu na nas sve vreme dobre i plemenite kao i pomoć koju sad kažu da nam pružaju – te se i bombardovanje i ubijanje imaju smatrati izlivom ljubavi, što je ipak prilično komplikovano dokazati – ili su im pak namere jednako smrtonosne i kad nas bombarduju i kad nam pomažu iz istog američkog budžetskog izvora. A menjaju se samo metode sprovođenja njihovih namera – bombe i potonja pomoć koja ima jednako razoran, to jest maligan uticaj. Uostalom, kao osiromašeni uranijum kojim su nas zasipali.
Drugim rečima: njihov interes je ovde sve vreme isti. Te su i bombe bile pomoćno sredstvo za ostvarenje tih interesa baš kao što je to i pomenutih milijardu i sto miliona dolara. Sve to služi istom njihovom interesu koji je za nas uglavnom ubistven.
Ovo opažanje je izrazito važno kad se obrati pažnja i na strukturu onoga što beleže kao svoju pomoć nama u dotičnom iznosu od više od milijardu dolara za proteklih 25 godina.
Kaže nadležna Marija Longi iz Stejt departmenta i Ratnog koledža, a potvrđuje to i zvanična evidencija američke vlade, gro toga otišao je organizacijama civilnog društva – to je ono što pogrešno nazivamo nevladinim organizacijama jer ih ne plaća naša vlada – i nezavisnim medijima koje takođe pogrešno doživljavamo kao nezavisne a to ne mogu da budu čim su finansijski zavisni od američke, je l’, pomoći . Pa bi već i ovo lažno predstavljanje moralo da predstavlja signal za podozrenje.
Da uprostimo: bilo koja, na primer, Crta ili nezavisno društvance novinara, recimo, iz Vojvodine koje finansiraju Nacionalna zadužbina za demokratiju i slične organizacije finansijski uvezane sa Stejt departmentom, i onako organski povezane sa američkim Ratnim koledžom i Ministarstvom odbrane, imaju istu funkciju bombi koje su na nas počeli da bacaju ovih dana pre 25 godina – isti ljudi ih istim novcem ne plaćaju da bi proizvodili drugačiji efekat.
Agresija, koja je započela pre četvrt veka, traje i dalje.
Ne rade nam sad nešto što već nisu radili, nego to rade drugačije jer su takve okolnosti.
A ako je iko sposoban da pomisli da to nije tako nego su se predomislili nakon što su nas bombardovali, pa su u međuvremenu stvarno počeli da nam pomažu, možda bi trebalo da obrati pažnju na južnu pokrajinu Srbije. Eno, primera radi, američki ambasador u Prištini ponavlja kako će Amerika ”učiniti sve što može” da takozvano Kosovo postane punopravni član NATO-a. I mogli bi slobodno i to da nam ubeleže kao pomoć, na primer, da se oslobodimo tog tereta…
Makar jednom godišnje se u ovim danima intenzivnog sećanja na NATO agresiju postavlja i pitanje da li smo ovu njihovu pomoć mogli i da izbegnemo. Kratak, jednostavan i najtačniji odgovor je – ne, a pružio ga je još Henri Kisindžer kada je otkrio da je sporazum iz Rambujea bio samo ”provokacija i izgovor za početak bombardovanja” . Hteli su to da nam urade, i to je sva istina o njihovoj agresiji na našu zemlju.
A ni ’99. u tom smislu nije izuzetak nego pravilo: 1995, ’94, ’91. i ’92, 1941, ’914. i možemo tako da idemo sve do 1804. i Prvog srpskog ustanka kada su engleski oficiri komandovali turskom artiljerijom protiv srpskih ustanika. Nastupali su na ovim prostorima pod raznim zastavama, ali uvek protiv Srba.
Evo i zašto, kao što reče ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko: ”Pre nasilne dezintegracije Jugoslavije, čuo sam kako Amerikanci pričaju da je nemoguće zagospodariti Balkanom ukoliko se Srbija ne baci na kolena.” Uostalom, ništa novo pod kapom nebeskom, i američki general Kertis Skaparoti je u istom duhu pod zakletvom u njihovom Senatu priznao da im je problem čitav srpski narod na Balkanu.
Tragedija tog srpskog naroda, razumljivo, sastoji se u tome što i sam pripada istom civilizacijskom krugu pa nekako ne očekuje da mu je u okviru njega namenjena uloga mete. Iako jasno vidimo šta su sve radili raznim crncima koje su onako bezdušno kolonizovali i nemilice eksploatisali, nikako da sebi priznamo da smo im i mi isti takvi crnci i ostali Indijanci kojima je namenjeno to isto. Uostalom, kad su Indijancima davali ćebad zaraženu boginjama , i to su zvali pomoć…
I baš je zato strahovito važno da baš u ovim danima na svaki način ispoljimo hrabrost da imamo i prijatelje koji nam na onakav način ne pomažu, makar se to cinično nazivalo malignim ruskim uticajem. U suprotnom, izgubimo li hrabrost da imamo prave prijatelje i sposobnost da prepoznamo šta je pomoć a šta se samo tako zove, i sami ćemo doživeti sudbinu pomenutih Indijanaca.
I nikakve milijarde dolara takozvane pomoći tu neće biti ni od kakve koristi. Tim pre što taj novac i nije investiran da bi nam doneo išta više dobra od one zaražene ćebadi ili bombi s osiromašenim uranijumom pre 25 godina koje nas ubijaju i dalje…
