Naučnici odavno tvrde da promenom ishrane, zamenom mesa i mlečnih proizvoda za biljnu hranu, možemo da pomognemo u borbi protiv klimatskih promena.
Međutim, promeniti kako se čitava planeta hrani nije lako.
Pod jedan, izbor hrane je na nekim mestima ograničen.
Važna je i kultura ljudi, kao i količina hrane koju jedemo ili način njene proizvodnje (sa manje ili više uticaja na životnu sredinu).
Povrh svega, društvene mreže su prepune lažnih i obmanjujućih tvrdnji o vezama između hrane i klimatskih promena.
Ovde smo istražili četiri najčešće.
Ovaj tvit pogrešno navodi da „crveno meso ne izaziva klimatske promene“.
U video snimku iz tvita takođe je sugerisano da ovu „laž“ šire industrije zagađivača kako bi „prebacile krivicu“ za globalno zagrevanje na životinje.
Iako sagorevanje fosilnih goriva radi energije i dalje daje najveći doprinos klimatskim promenama, proizvodnja hrane takođe stvara ogromne količine gasova efekta staklene bašte, kao što su ugljen dioksid i metan, koji izazivaju globalno zagrevanje.
Štaviše, naučnici procenjuju da i do trećine svih gasova efekta staklene bašte iz čitavog sveta može da se poveže sa prehrambenim sistemima.
Od njih, više od polovine je povezano sa proizvodnjom hrane koja potiče od životinja.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE .
Ali nije sva hrana životinjskog porekla ista: pokazalo se da govedina i jagnjetina imaju posebno štetne posledice po planetu.
To je zato što krave i ovce emituju metan u atmosferu.
One se takođe hrane na pašnjacima, koji često nastaju sečom drveća i šuma koje pohranjuju ugljenik.
To je dovelo do toga da Međuvladin panel za klimatske promene sugeriše da bi „prebacivanje na ishranu biljnog porekla“ moglo da dovede do „značajnog smanjenja“ emisija.
„Za one koji ne žele ili ne mogu da postanu vegetarijanci, postoje alternative sa manje emisija, kao što su održiva živina, jaja ili uzgojena riba“, kaže doktorka Magdalena Jensen, stručnjakinja za prehrambene sisteme i uticaj na klimu sa Univerziteta Konsepsion u Čileu.
Na TikTok videu pogledanom nekoliko hiljada puta, zagovornik ishrane zasnovane na mesu pogrešno je tvrdio da ljudska bića „nisu građena tako da jedu biljke“.
Sugerisao je da jedenje povrća može da košta ljude njihovog zdravlja i otišao toliko daleko da tvrdi da „biljke pokušavaju da vas ubiju“.
Ti stavovi se ne poklapaju sa onim većine pripadnika zdravstvene zajednice.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) predlaže ishranu „prevashodno zasnovanu na biljkama i sa vrlo malo soli, zasićenih masti i dodatog šećera“ kao sastavni deo zdravog načina života.
Ona takođe kaže da ograničavanje unosa crvenog mesa i prerađevina (kao što su kobasice) može da spreči srčane bolesti, kancer ili dijabetes.
„Ishrana bogata hranom biljnog porekla i sa što manje hrane životinjskog porekla doprinosi boljem zdravlju i donosi druge koristi“, kaže doktorka Afton Haloran, stručnjakinja za zdravu i održivu ishranu iz Danske.
Pogledajte i ovaj video
Takva ishrana, međutim, može sa sobom da nosi i određene rizike.
„Pojedinci koji se hrane veganski treba da budu svesni rizika od potencijalnog manjka hranljivih materija“, kaže ona.
Nema ni sva hrana biljnog porekla iste prednosti: šta više, neke biljne zamene, kao što su alternative mesu, mogu da se kvalifikuju kao ultra-prerađevine.
To znači da mogu da sadrže visok nivo soli, zasićenih masti i šećera – a sve navedeno pokazalo se da pojačava rizik od kardiovaskularnih bolesti i drugih zdravstvenih problema.
„Oni tvrde da je konzumiranje mesa loše po planetu“, glasi tvit iznad.
„Ali ne kažu (možda zbog lobija) da jednom bademu u Kaliforniji treba 12 litara vode, banani 160, a kilogramu avokada 2.000 litara vode.“
Objave poput ove sugerišu da je hrana koju preferiraju potrošači svesni problema klimatskih promena štetnija po životnu sredinu od mesa.
To nije nužno tako.
Uzmite na primer avokado.
Tačno je da uzgoj avokada traži oko 2.000 litara vode (u proseku) po kilogramu ovog voća, prema istraživanju Instituta Delft za obrazovanje o vodi u Holandiji.
Prema bilo kom merilu, to je mnogo vode – i, u zemljama kao što su Peru ili Čile, zna se da proizvodnja avokada pravi veliki pritisak na izvore vode.
Međutim, proizvodnja samo jednog kilograma govedine može da zahteva još više vode: u proseku, oko 15.000 litara, prema Mreži za vodeni otisak.
Veliki procenat svetskog avokada potiče iz Latinske Amerike, što takođe znači da mora da prevali velike udaljenosti da bi stigao do potrošača u čitavom svetu, koristeći transportna sredstva koja uglavnom troše fosilna goriva.
To je dovelo do toga da neki korisnici društvenih mreža optuže potrošače koji vode računa o klimi za „licemerje“, zato što se odlučuju za prehrambene artikle koji se ne uzgajaju lokalno.
Ali velike količine govedine takođe se svakodnevno prevoze širom sveta: pogledajte samo Brazil, najvećeg svetskog izvoznika govedine, koji svake godine šalje hiljade tona ovog mesa u Kinu.
Takođe vredi istaći da, za većinu prehrambenih proizvoda, na transport odlazi manje od 10 odsto njihovih emisija gasova efekta staklene bašte.
„Ono što jedemo (i uticaj na životnu sredinu njegove proizvodnje) važnije je nego odakle to potiče“, kaže Danijel Blum, argentinski stručnjak za održive prehrambene sisteme.
Objave koje pogrešno vezuju promene u ishrani sa teorijama zavere mogu se naći na više jezika.
Tvit iznad, napisan na ruskom, tvrdi da „elita“ pokušava da „ubedi javnost da treba da jede bube“.
„Šta se krije iza ove masovne inicijative da radikalno promenimo ishranu?“, pita se on zagonetno.
Objave poput ove crpe poznate teorije zavere prema kojima bogati i moćni pojedinci u tajnosti kuju zavere da bi ograničili slobode ljudi.
Promena ishrane kako bi se pomoglo u borbi protiv klimatskih promena – navodno primoravanjem ljudi da jedu bube i insekte – doživljava se kao deo njihovih zlih planova.
Nema dokaza koji potkrepljuju bilo koju od ovih tvrdnji.
Štaviše, u zemljama kao što su Tajland, Meksiko ili Gana, insekti su odavno sastavni deo ishrane ljudi.
Ove tvrdnje iskorišćavaju iskrena, duboko ukorenjena osećanja nepravde i nejednakosti među ljudima.
U nekim zemljama sa niskim primanjima, gde ishrana možda nije dovoljno raznovrsna, meso i mlečni proizvodi ostaju ključni izvori proteina i mikronutrijenata.
U drugima, konzumiranje mesa može da se doživi kao luksuz rezervisan za one koji su dovoljno bogati da ga priušte.
Iz tog razloga, kad političari, vlade ili međunarodna tela pozovu ljude da promene ishranu, neki možda te pozive doživljavaju kao nefer, elitističke ili čak nekolonijalističke.
„Iako je poziv razumljiv sa stanovišta održivosti i etike, trenutno nije sasvim ostvarljiv u našem kontekstu“, kaže Ričard Kačungu, ekspert za prehrambene sisteme koji radi sa Inicijativom za mlade farmere u usponu u Zambiji.
Pogledajte šta su otkrili naučnici iz Srbije
Istraživanja takođe pokazuju da potencijalna ekonomska šteta koju pravi ograničena potrošnja mesa može neproporcionalno da pogodi siromašnije zemlje, gde su zemljoradnja i uzgoj stoke možda i dalje ključni izvori prihoda.
„Preterana potrošnja mesa mora drastično da se smanji prvo u zemljama sa visokim i srednjim primanjima“, kaže Evans Mušvahili Ladema iz Mreže sistema prehrane Jezerske oblasti, neprofitne organizacije u Keniji.
U tim zemljama, promene u ishrani ostaju uglavnom pitanje ličnog izbora: nijedna vlada nije do sada uvela zabranu potrošnje mesa ili mlečnih proizvoda iz klimatskih razloga, a nema nagoveštaja ni da se tako nešto sprema u budućnosti.
