Kada je u pitanju odgajanje dece u digitalnom dobu, jedna od najgorih stvari koje roditelj može da uradi je da svom detetu da pametni telefon i nada se najboljem. Ispostavilo se da isto važi i za odrasle.
To ne bi trebalo da bude veliko iznenađenje, kaže Robin Nabi, profesor komunikacija sa Univerziteta u Santa Barbari koji je vodio studiju roditelja kako bi se sagledalo kako različiti oblici korišćenja medija mogu uticati na emocionalnu inteligenciju njihove dece.
Njeno istraživanje je sugerisalo da na emocionalnu inteligenciju dece može negativno uticati upotreba pametnih telefona njihovih roditelja – ta previše uobičajena scena negovatelja koji se bavi ekranom sa svojim detetom u blizini tražeći pažnju. Istraživanje je objavljeno u časopisu Media and Communication.
Emocionalna inteligencija je skup mentalnih sposobnosti koje omogućavaju osobi da prepozna, razume i upravlja svojim emocionalnim stanjima. Prema istraživanju, ljudi se rađaju sa određenim nivoom kapaciteta za emocionalnu inteligenciju. Ali to je takođe skup veština koji se može naučiti, vežbati i razvijati, a razlikuje se od osobe do osobe, rekao je Nabi.
„Neki ljudi su veoma dobri u otkrivanju emocionalnih nijansi u sebi i drugima, dok drugi ljudi nisu“, dodala je ona. „Na naprednijem nivou, neki ljudi su veoma dobri u regulisanju svojih emocija – kao što su anksioznost ili bes – a drugi nisu.
Te veštine su korisne jer ljudi sa razvijenijom emocionalnom inteligencijom imaju tendenciju da imaju više zadovoljavajućih ličnih odnosa, veći uspeh u svom radnom životu i generalno doživljavaju veći osećaj blagostanja.
„Znamo da način na koji roditelji izražavaju, razmišljaju i razgovaraju o emocijama sa decom utiče na njihov razvoj EI (emocionalne inteligencije)“, rekla je ona. „I znamo koliko je roditeljima lako da budu zaokupljeni sopstvenim telefonima, što bi moglo da ograniči interakciju i povratne informacije koje daju svojoj deci. Zato smo mislili da bi bilo važno da vidimo kakvu ulogu roditelji koriste vreme ispred ekrana i telefon njihovo dete bi moglo da igra u razvoju EI njihovog deteta.“
Studija je anketirala 400 roditelja dece uzrasta od 5 do 12 godina. Među različitim procenama, roditelji su merili nivo emocionalne svesti svoje dece i kontrole i brige za druge. Roditelji su takođe prijavili upotrebu medija, uključujući televiziju, računare, konzole za igre, tablete i pametne telefone, i beležili koliko često se njihova deca bave drugim aktivnostima, kao što su čitanje, slušanje muzike i igranje na otvorenom i u zatvorenom.
Istovremeno, roditelji su izveštavali o sopstvenom vremenu provedenom na digitalnim uređajima u prisustvu svoje dece i o tome koliko često su inicirali razgovore sa svojom decom tokom medijskih i nemedijskih aktivnosti. Od svih uključenih mera, jedina koja je bila povezana sa nižom emocionalnom inteligencijom dece bila je upotreba mobilnih telefona roditelja u prisustvu svoje dece.
„Deca odgovaraju svojim roditeljima“, rekao je Nabi. „I bez obzira na vrstu sadržaja koji roditelj može da gleda na svom telefonu, spoljašnji izgled deteta je nedostatak odziva.
Kao što je objašnjeno u radu, upotreba telefona roditelja povezana je sa „mirnim licem“, bezizražajnim izgledom koji se često tumači kao depresija, što može dodatno uticati na razvoj emocionalnih veština deteta.
„Zahtev je da roditelji više vode računa o tome koliko često koriste svoje telefone u blizini svoje dece“, rekla je ona. „Tamo gde su im oči šalje poruku njihovoj deci o tome šta je važno.
Pozitivno je to što je studija takođe učvrstila taj stari savet za roditelje – ostanite angažovani sa svojom decom. U digitalnom dobu, to znači praćenje i posredovanje sadržaja društvenih medija, na primer. To takođe znači da se razgovara o emocijama – o emocijama roditelja, dece, pa čak i o emocijama koje pokazuju različiti likovi – izmišljeni ili na neki drugi način – sa kojima se deca ukrštaju tokom svojih istraživanja medijskih pejzaža.
Nabijevo istraživanje citira studiju iz 1991. — mnogo pre nego što su pametni telefoni, pa čak i e-pošta postali uobičajeni — sugerišući da „mediji imaju potencijal da postanu sredstvo kojim roditelji mogu da podstaknu razgovor koji je dokumentovan da unapredi emocionalne veštine dece, empatiju u posebno.“
Lično, Nabi je rekla da ima tendenciju da zauzme holistički pristup upotrebi medija kod kuće sa svojom porodicom, prepoznajući kako to može biti i produktivno i problematično. Telefoni – ili knjige – nisu dozvoljeni tokom večere. Ona takođe razgovara sa svojom ćerkom o tome šta gleda ili čita, kao način da nadgleda sadržaj i da omogući prostor za deljenje i diskusiju.
„Ovi telefoni su alati za koje još uvek nemamo sjajna pravila“, dodao je Nabi. „Oni mogu da urade divne stvari, kao što su da nam pomognu da se dekompresujemo, povežemo sa porodicom, naučimo i vidimo zanimljive stvari o svijetu. Ali takođe mogu biti problematične u zavisnosti od toga kako ih koristimo. Pronalaženje te ravnoteže je ključ.“
