Japanske vlasti se spremaju da ispuste prečišćenu radioaktivnu otpadnu vodu u Tihi okean, skoro 12 godina nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi.
Ovo će smanjiti pritisak na više od 1.000 rezervoara za skladištenje, stvarajući preko potreban prostor za druge vitalne radove na sanaciji. Ali plan je izazvao kontroverze.
Na prvi pogled, ispuštanje radioaktivne vode u okean zvuči kao užasna ideja.
Grinpis se plašio da bi emitovana radioaktivnost mogla da promeni ljudsku DNK, Kina i Južna Koreja su izrazile zabrinutost, dok su ostrvske države Pacifika bile zabrinute zbog dalje nuklearne kontaminacije Plavog Pacifika.
Jedna akademska publikacija tvrdi da bi ukupni globalni troškovi socijalne zaštite mogli premašiti 200 milijardi dolara.
Ali japanska vlada, Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) i nezavisni naučnici proglasili su planirano oslobađanje razumnim i bezbednim.
Na osnovu našeg kolektivnog profesionalnog iskustva u nuklearnoj nauci i nuklearnoj energiji, došli smo do istog zaključka. Naša procena je zasnovana na vrsti radioaktivnosti koja se oslobađa, količini radioaktivnosti koja je već prisutna u okeanu i visokom nivou nezavisnog nadzora od strane IAEA.
Rezervoari u Fukušimi sadrže 1,3 miliona tona vode, što je ekvivalentno oko 500 olimpijskih bazena.
Kontaminirana voda se proizvodi svakodnevno stalnim hlađenjem reaktora. Kontaminirane podzemne vode se takođe skupljaju u podrumima oštećenih zgrada reaktora.
Voda se čisti tehnologijom koja se zove ALPS ili napredni sistem za obradu tečnosti. Ovo uklanja ogromnu većinu problematičnih elemenata.
ALPS tretman se može ponavljati sve dok koncentracije ne budu ispod regulatornih granica. Nezavisno praćenje od strane IAEA će obezbediti da su svi zahtevi ispunjeni pre ispuštanja.
Glavni radioaktivni zagađivač koji ostaje nakon tretmana je tricijum, radioaktivni oblik vodonika (H) koji je teško ukloniti iz vode (H2O). Ne postoji tehnologija za uklanjanje tragova tricijuma iz ove količine vode.
Tricijum ima poluživot od 12,3 godine, što znači da prođe 100 godina pre nego što je radioaktivnost zanemarljiva. Nerealno je čuvati vodu tako dugo jer su količine prevelike. Produženo skladištenje takođe povećava rizik od slučajnog nekontrolisanog oslobađanja.
Kao i svi radioaktivni elementi, postoje međunarodni standardi za bezbedne nivoe tricijuma. Za tečnosti, one se mere u Bk po litru, gde je jedan Bk (bekerel) definisan kao jedan radioaktivni raspad u sekundi.
U trenutku puštanja, japanske vlasti su odabrale konzervativnu granicu koncentracije od 1.500 Bk po litru, sedam puta manje od preporučene granice od 10.000 Bk po litru za vodu za piće Svetske zdravstvene organizacije.
Jedna iznenađujuća stvar u vezi sa zračenjem je koliko je ono uobičajeno. Skoro sve je u određenoj meri radioaktivno, uključujući vazduh, vodu, biljke, podrume i granitne radne ploče. Čak i let avio kompanije na duge relacije obezbeđuje nekoliko rendgenskih snimaka grudnog koša u vrednosti od zračenja svima u avionu.
U slučaju tricijuma, prirodni procesi u atmosferi stvaraju 50-70 peta-bekerela (PBk) tricijuma svake godine. Ovaj broj je teško shvatiti, pa je korisno razmišljati o njemu kao o gramima čistog tricijuma. Koristeći faktor konverzije od 1 PBk = 2,79 g, vidimo da se 150-200 g (5,3-7,1 oz) tricijuma stvara prirodno svake godine.
Gledajući u Tihi okean, oko 8,4 kg (3.000 PBk) tricijuma je već u vodi. Poređenja radi, ukupna količina tricijuma u otpadnoj vodi Fukušime je znatno manja, oko 3 g (1 PBk).
Japanske vlasti ne planiraju da ispuste vodu odjednom. Umesto toga, samo 0,06 g (22 TBk) tricijuma je predviđeno za oslobađanje svake godine. U poređenju sa radioaktivnošću koja je već prisutna u Pacifiku, planirano godišnje oslobađanje je bukvalna kap u moru.
Trenutni nivoi radioaktivnosti tricijuma u Pacifiku nisu zabrinjavajući, tako da mala količina koju treba dodati vodi Fukušime neće izazvati nikakvu štetu.
Štaviše, tricijum daje samo mali doprinos ukupnoj radioaktivnosti okeana. Radioaktivnost okeana je uglavnom zbog kalijuma, elementa neophodnog za život i prisutnog u svim ćelijama. U Tihom okeanu postoji 7,4 miliona PBk radioaktivnosti iz kalijuma, više od 1.000 puta veće od količine zbog tricijuma.
Sve nuklearne elektrane proizvode nešto tricijuma, koji se rutinski ispušta u okean i druge vodene puteve. Generisana količina zavisi od tipa reaktora.
Reaktori sa ključalom vodom, kao na primer u Fukušimi, proizvode relativno male količine. Kada je Fukušima radila, granica ispuštanja tricijuma bila je postavljena na 22 TBk godišnje. Ta cifra je daleko ispod nivoa koji bi mogao da nanese štetu, ali je razumno dostižna za ovu vrstu elektrane.
Nasuprot tome, nuklearna elektrana Heisham u Velikoj Britaniji ima ograničenje od 1.300 TBk godišnje jer ovaj tip gasno hlađenog reaktora proizvodi mnogo tricijuma. Heisham ispušta tricijum već 40 godina bez štete po ljude ili životnu sredinu.
Godišnje pražnjenje tricijuma u obližnjim nuklearnim elektranama daleko premašuje ono što je predloženo za Fukušimu. Fabrika Fuking u Kini ispustila je 52 TBk 2020. godine, dok je fabrika Kori u Južnoj Koreji ispustila 50 TBk u 2018.
Svaka od ovih elektrana ispušta više nego dvostruko veću količinu koja se oslobađa iz Fukušime.
Zamerke na planirano objavljivanje bile su predmet širokog medijskog izveštavanja. Časopis TIME nedavno je objasnio kako se pacifičke ostrvske nacije decenijama bore sa nasleđem hladnoratovskog nuklearnog testiranja.
Gardijan je objavio mišljenje aktivista Pacifika, koji su tvrdili da je otpad bezbedan, a zatim ga „baciti u Tokio, testirati u Parizu i skladištiti u Vašingtonu, ali zadržati naš Pacifik bez nuklearnog oružja”.
Ali Pacifik je oduvek sadržavao radioaktivnost, posebno kalijum. Dodatna radioaktivnost koja će se dodati iz vode Fukušime napraviće najsitnije razlike.
U drugačijem tonu, Forum Pacifičkih ostrva je angažovao panel stručnjaka da pruži nezavisne tehničke savete i smernice i pomogne u rešavanju problema u vezi sa otpadnim vodama.
Panel je bio kritičan prema kvantitetu i kvalitetu podataka japanskih vlasti i savetovao je da Japan treba da odloži predstojeće otpuštanje.
Iako smo saosećajni sa stavom da bi naučni podaci mogli da se poboljšaju, naša procena je da je panel nepravedno kritičan prema ispuštanju okeana.
Glavna stvar koja nedostaje izveštaju je osećaj perspektive. Javni seminar stručnog panela, dostupan na IouTube-u, predstavlja samo deo konteksta koji smo dali gore. Ne raspravlja se o postojećem tricijumu u okeanu, a dominacija kalijuma se prešućuje.
Najrazumniji komentari se odnose na performanse ALPS-a. Ovo je uglavnom u kontekstu stroncijuma-90 i cezijuma-137, od kojih su oba legitimni izotopi koji izazivaju zabrinutost.
Međutim, panel implicira da nadležni ne znaju šta je u rezervoarima i da ALPS ne radi kako treba. U stvari, postoji mnogo javnih informacija o obe teme. Možda bi se moglo prepakovati na jasniji način kako bi ga drugi razumeli. Ali zaključci koje je donelo veće odaju pogrešan utisak.
Najvažnija stvar koju panel previđa je da se kontaminirana voda može više puta proći kroz ALPS dok ne bude bezbedna za ispuštanje. Za neke rezervoare će biti dovoljan jedan prolaz, dok su za druge potrebni dodatni ciklusi.
Zemljotres je bio primarna ekološka katastrofa, a planeta će se decenijama nositi sa posledicama. Po našem mišljenju, ispuštanje otpadnih voda iz Fukušime ne doprinosi katastrofi.
Lako je razumeti zašto su ljudi zabrinuti zbog mogućnosti ispuštanja radioaktivnog tečnog otpada u okean. Ali voda nije opasna. Najgadniji elementi su uklonjeni, a ono što je ostalo je skromno u poređenju sa prirodnom radioaktivnošću.
