„Ako sportista završi karijeru, a nije osvojio olimpijsko zlato, to ti je kao supa bez soli.“
Ovako Zoran Slavnić u razgovoru za BBC na srpskom započinje priču o zlatnoj medalji muške košarkaške reprezentacije na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. godine, čiji je bio važan šraf.
Više od četiri decenije kasnije, tim predvođen Slavnićem, Draženom Dalipagićem, Draganom Kićanovićem, Krešimirom Ćosićem, Mirzom Delibašićem i drugima i dalje je jedina generacija košarke na prostoru bivše Jugoslavije kojoj ovaj začin ne nedostaje.
Fali Radivoju Koraću, nemaju ga ni Dražen Petrović, Vlade Divac, Toni Kukoč, Predrag Danilović, Žarko Paspalj, Saša Đorđević i Dino Rađa, nedostaje i Predragu Stojakoviću, a još mu se nadaju Nikola Jokić i Luka Dončić.
Zbog toga je, kaže Slavnić, rezultat iz Moskve „najveća medalja jugoslovenske košarke“.
„Imali smo ono što svi drugi nisu: kreativnost, koja ne može da se zaustavi šablonom, ogromnu hrabrost, veliko jedinstvo i još dosta sitnih stvari po kojima smo se razlikovali.
„Bili smo poslednja romantičarska generacija sa ubilačkim namerama“, dodaje bek tadašnjeg tima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Na putu do olimpijske titule, plavi, kako je bio nadimak selekcije Jugoslavije, pobedili su svih osam utakmica, savladavši ljute rivale, domaćine iz Sovjetskog Saveza, dok je u finalu pala Italija.
Trijumf u Moskvi, gde nisu doputovali američki košarkaši zbog bojkota Olimpijskih igara, Bogdan Tanjević, tadašnji pomoćnik selektora Ranka Žeravice, opisuje kao „vrhunac najdominantnije generacije koju smo imali u istoriji“.
„Nije bilo Amerikanaca, politika je već tada ušla u sport, ali sada, kao i tada, tvrdim da bi i oni bili pobeđeni u Moskvi.
„Sasvim izvesno da su na ovoj medalji stasale neke nove generacije igrača, sve je to bila refleksija na budućnost, kao što su prethodne medalje uticale na ovu generaciju iz Moskve“, kaže Tanjević za BBC na srpskom.
Žeravicin tim dodao je trešnju na šlag jugoslovenske košarkaške torte pravljene tokom 1960-ih i 1970-ih godina.
Posle prve zlatne medalje na svetskim šampionatima, osvojene u Ljubljani 1970, generacija igrača predvođena Draženom Dalipagićem, Draganom Kićanovićem, Zoranom Slavnićem i Željkom Jerkovim, uz starijeg Krešimira Ćosića, počela je 1973. jednu od najuspešnijih serija u istoriji reprezentativne košarke.
Narednih godina su im se priključili mlađi poput Mirze Delibašića, Rajka Žižića, Andra Knega i drugih.
Tri puta uzastopno bili su prvaci Evrope (1973, 1975. i 1977), svetski šampioni postali su 1978. na Filipinima, svetsko srebro osvojili su 1974. u Portoriku, kao i drugo mesto na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. godine, kada su u finalu Amerikanci bili bolji.
Za sedam godina učestvovali su na osam najvećih reprezentativnih takmičenja i osvojili isto toliko medalja, a samo jednom nisu bili u finalu.
Bilo je to 1979. godine, kada su na Evropskom prvenstvu predvođeni selektorom Petrom Skansijem ispali u polufinalu od Izraela i osvojili bronzanu medalju.
Željko Jerkov, centar tog jugoslovenskog tima, tu bronzu smatra „neuspehom i sramotom“, koji je maksimalno motivisao reprezentativce Jugoslavije da u Moskvi odlučno krenu po zlato.
„Imali smo kontinuitet sjajnih rezultata i nama je osvajanje zlatne medalje bilo normalno stanje svesti, mi smo svaki put išli na prvenstvo ubeđeni da osvajamo titulu“, priča Jerkov za BBC na srpskom.
Pred Olimpijske igre na klupu se vratio Ranko Žeravica, selektor koji je SFR Jugoslaviji doneo i prvo svetsko zlato u Ljubljani.
Iako je ostvaren jugoslovenski san o zlatnoj olimpijskoj medalji, ispostaviće se kasnije jedinoj u istoriji, treneri i igrači posle uspona na najviši podijum nisu bili suviše euforični, kaže Bogdan Tanjević, tada jedan od pomoćnih trenera u nacionalnoj selekciji.
„Nije nam to izgledalo čudesno, nikoga to nije ni začudilo, ni zadivilo, jer nam je bilo najnormalnije da pobeđujemo i to superiorno.
„Čak mi je i danas prva asocijacija na to zlato: ‘očekivano’. Više su me zadivile neke prethodne medalje“, priča iskusni trener za BBC na srpskom.
Na pitanje da li je tokom priprema i turnira bilo trenutaka u kojima su igrači i treneri jugoslovenskog tima sumnjali da će osvojiti zlato, Zoran Slavnić samouvereno kaže:
„Naravno da ne.“
„O drugima nismo mnogo razmišljali, već su drugi o nama razmišljali“, dodaje jedan od najboljih jugoslovenskih plejmejkera svih vremena.
Pogledajte i ovu priču:
Jugoslavija se takmičila u grupi B, gde je ubedljivo pobedila Senegal (104:67) i Poljsku (129:91), a Španija, koja tih godina još nije bila košarkaška sila i višestruki evropski i svetski prvak kao danas, pokazala se kao tvrđi orah (95:91).
Plavi su kao prvoplasirani prošli u finalnu grupu turnira, gde je iz svake od tri grupe odlazilo po dve najbolje selekcije.
Ekipa Ranka Žeravice nije štedela ni Italiju (102:81), ni Kubu (112:84), da bi usledile dve najteže utakmice na turniru.
Čekali su ih stari rivali iz Sovjetskog saveza predvođeni legendarnim Sergejem Belovim, sa kojima su dotad igrali mnoga finala, što se očekivalo i te 1980.
Sovjeti su prethodno zakomplikovali put do finala neočekivanim porazom od Italije, pa je za njih utakmica sa Jugoslavijom bila malo finale.
Već dobijenu utakmicu sa četiri poena razlike na manje od pola minuta do kraja plavi su prokockali promašivši tri slobodna bacanja, ali su u produžecima koševima Dražena Dalipagića uspeli da eliminišu Sovjete (101:91).
Jugoslavija je slavila i u tesnom meču protiv Brazila u poslednjem kolu (96:95) i plasirala se u finale odigrano 30. jula 1980.
Kao i pet dana ranije, Italijani nisu mogli protiv Jugoslovena, koji osmom pobedom na turniru (86:77) dolaze do prvog i jedinog olimpijskog zlata u istoriji jugoslovenske košarke.
‘Krnj a Olimpijada ‘: Da li su Amerikanci pomogli ili ‘zakinuli’ Jugoslaviju?
Slavnić i saigrači su početkom 1980. godine saznali da će imati temu manje za razmišljanje.
Te godine Olimpijske igre bile su više od sportskog takmičenja, a čak 65 država, predvođenih Amerikom, odlučilo se za bojkot u znak protesta zbog sovjetske invazije na Avganistan u decembru 1979, navodi na sajtu američki Stejt department .
Novinar Vladimir Stanković smatra da je nedolazak Amerikanaca bio „revanš za sovjetski bojkot OI u Montrealu 1976. godine“.
„Ne mogu da kažem da su domaćini bili mnogo potreseni zbog toga.
„Amerikanci su pre odustajanja sastavili jak tim, ali ne možemo u sportu da znamo šta bi bilo da su se takmičili, jer tu nema nikakvih garancija“, kaže Stanković.
Željku Jerkovu je i danas „užasno krivo“ što američki tim, u to vreme još uvek sastavljen od igrača sa koledža, nije došao u Moskvu.
Jugoslavija je tako „zakinuta“, jer nije imala priliku da pobedi sve protivnike, veruje centar Žeravicinog tima.
Kako kaže, bila je to „krnja Olimpijada“.
„Bili smo spremni da dobijemo bilo koga, a i ranije smo igrali protiv Amerikanaca, pa smo ih pobeđivali.
„Uostalom, bili su dve godine ranije na Svetskom prvenstvu u Manili, pa smo prešli preko njih kao da ih nema“, tvrdi Jerkov.
Jugoslavija je u Manili osvojila titulu prvaka sveta bez poraza, kao i u Moskvi, savladavši Amerikance u drugoj fazi turnira (100:93).
Na pitanje o odustajanju Amerikanaca od turnira u Sovjetskom Savezu, Slavnić u šali kaže da je, saznavši za tu vest, odmah pozvao predsednika Sjedinjenih Država Džimija Kartera i rekao mu: „Nemojte to da radite“.
„Baš nas briga, nisu se pojavili i to je završena priča.
„Verovatno i da ih ne bismo dobili, tako da – hvala im što je naše nacionalno priznanje zlatno, a ne srebrno“, priča Slavnić.
Selektor : Ranko Žeravica
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE .
Dragan Kićanović, najbolji strelac Žeravicinog tima uz Dražena Dalipagića, na Olimpijske igre krenuo je direktno iz vojske, a završio ih je na nosilima.
Desetak sekundi pre kraja već rešene finalne utakmice krenuo je u prodor, ali ga je ispod koša sačekao Dino Mengin, snažni centar i ponajbolji igrač italijanske reprezentacije.
Obojica su prevremeno završila meč: Menegin je zaradio peti prekršaj, a Kićanovića su izneli sa terena zbog povređene noge.
„Bio je to divljački čin, glup i neprimeren nasrtaj, kojim se upropastilo dobro finale, a posebno nepotreban zato što smo sa Italijanima uvek bili u prijateljskim odnosima.
„Svima nam je bilo užasno krivo, jer je Kića tada doživeo ozbiljnu povredu, a rezultat je već odavno bio ‘čist'“, seća se Željko Jerkov.
Kića, kako ga saigrači i danas zovu, nije bio u stanju ni da se popne na pobedničko postolje, što je kumovalo nastanku jedne od najpoznatijih fotografija olimpijskog turnira, makar u Jugoslaviji.
Na njoj je Slavnić, njegov partner u bekovskoj liniji, sa dve medalje – sopstvenu nosi na grudima, dok visoko u ruci podiže Kićanovićevu.
Jugoslovenski košarkaški tandem je tri godine ranije postao čuven i po odbojkaškom znanju, jer su u finalu Evropskog prvenstva čuvali loptu dodavajući se poput odbojkaških tehničara.
Vladimir Stanković, tadšnji novinar Borbe, bio je te 1977. u belgijskom Liježu kao reporter sa šampionata, a odbojke Moke i Kiće protiv Sovjeta „dobro se seća“.
„Pobedili smo ih ubedljivo, suvereno, i oni su na kraju igrali odbojku, dok se profesor Aca Nikolić, kao stari sportsmen, hvatao za glavu na klupi, ne želeći da uvredimo rivala.
„Nije to bilo potcenjivanje, već jedan odušak, kao da su na taj način rekli: ‘mi smo šampioni, ne mogu nam ništa'“, prepričava Stanković.
Slavnićev plan za Moskvu bio je da u finalu prikažu i fudbalsko umeće.
„Moja ideja je bila da, umesto odbojke, ovoga puta bude ‘glavomet’.
„Bilo mi je žao što se Kića povredio i nismo to mogli da izvedemo, a ja sam hteo da igram i sam, ali mi Ćosić nije dao loptu, jer bi bilo preterano da se dva šampionata upamte po mojim zezanjima“, sa smehom priča Slavnić.
U Sovjetskom Savezu su bili silno motivisani uoči Olimpijskih igara u Moskvi, posebno zbog hladnoratovske atmosfere.
„Rusi su hteli da budu zapamćeni, da pokažu svetu da Istok ima, hoće i može. Moskva je položila ispit kao domaćin i organizacija je bila fenomenalna“, priča Zoran Slavnić.
„Za razliku od Montreala četiri godine ranije, u Moskvi samo ptičje mleko nismo imali za jelo“, priseća se.
Međutim, njegov tadašnji saigrač Željko Jerkov pamti i neke neispunjene sovjetske ambicije.
Domaćin je samouvereno najavio da „nema šanse da padne kap kiše“ tokom Olimpijskih igara, seća se danas 70-godišnji bivši košarkaš.
„Imali su navodno neke moderne avione za razbijanje oblaka, ali nekoliko dana kasnije se desila tolika provala oblaka, da je u Olimpijskom selu voda bila do kolena, no ni to nije bio kraj priče.
„Posle su krenuli komarci, pa smo ih toliko ubijali, da ako nisi ubio 10, kao da nisi ubio nijednog“, smeje se Jerkov.
Sovjeti su toliko bili usredsređeni na košarku da je Sergej Belov, najbolji igrač njihove ekipe, izabran da donese olimpijsku baklju na tadašnji Lenjinov stadion , koji danas nosi naziv Lužnjiki.
„To pokazuje da bi dali sve na svetu da uzmu zlatnu medalju i činili su sve da ne budemo prvaci“, kaže Željko Jerkov.
„Sve“ je podrazumevalo i navodne metode ometanja.
„U sklopu svlačionice je bila sauna i kada bismo ušli u svlačionicu, vrata saune bi bila otvorena, a u svlačionici bi bilo 50 stepeni“, priča centar jugoslovenske ekipe.
Sovjetski doktori određivali su ko će posle utakmica na doping kontrolu.
„Svaki put su birali Ćosića, uz još jednog igrača, i to je bilo iznurivanje, jer moraš da ostaneš u hali“, prepričava Jerkov.
„Međutim, bili smo preozbiljni i previše usredsređeni da bi nas to poremetilo, verovatno nas je još više motivisalo i znate kako se završilo“, zaključuje zlatni olimpijac.
