Naša planeta dobro skriva svoje ožiljke. Šteta je, zapravo, jer bi nam dokazi o prethodnim udarima asteroida mogli pomoći da bolje planiramo sledeći katastrofalni udar.
U stvari, glavni naučnik NASA-inog Centra za svemirske letove Godard, Džejms Garvin, misli da smo možda pogrešno čitali tragove nekih ozbiljnijih udara asteroida koji su se dogodili u poslednjih milion godina.
Ako je u pravu, šanse da ga pogodi nešto gadno mogu biti veće nego što predviđaju trenutne procene.
Kao što je Garvin tako elokventno rekao tokom svog izlaganja na nedavnoj konferenciji o lunarnoj i planetarnoj nauci: „To bi bilo u rangu ozbiljnog sranja koje se dešava“.
Taj najpoznatiji od svih udara meteorita – udar koji je ubio dinosaurusa koji je probio rupu u koru današnjeg poluostrva Jukatan pre nekih 66 miliona godina – ističe se u svom razaranju života na Zemlji.
Bio je to 10 kilometara (oko 6 milja) širok behemot sličnih koji je pogodio našu planetu otprilike 100 miliona godina.
Ipak, daleko manji uticaji i dalje mogu da uzdrmaju dovoljno prašine da baci zamrku na planetu i potencijalno dovedu do godina gladi. Prema nekim procenama, asteroidi široki kilometar padaju na površinu Zemlje u udaru toplote i prašine u proseku svakih 600.000 godina, bilo da.
Naravno, ne postoji raspored za ovakve događaje, a procene su uvek onoliko dobre koliko i podaci koje koristimo da bismo napravili svoja predviđanja.
Dok možemo da skeniramo nebo u potrazi za dokazima o stenama koje su dovoljno velike da nas potencijalno dovedu u svet bola, geološki zapisi su poput trake sa stvarnim udarima meteorita koji se protežu kroz vreme.
Nažalost, ovaj zapis postaje sve teže čitati što dalje gledamo unazad, a sve zahvaljujući dinamičnim vetrovima, vodi i tektonici Zemlje koji se stalno troše na njenoj površini. Čak i novije događaje može biti teško protumačiti zbog akumulacije prašine i biologije.
Garvin i njegov tim koristili su novi katalog satelitskih snimaka visoke rezolucije da bliže pogledaju istrošene ostatke nekih od najvećih udarnih kratera nastalih u poslednjih milion godina, u nastojanju da bolje procene njihovu pravu veličinu.
Na osnovu njihove analize, određeni broj ovih kratera ima slabe prstenove izvan onoga što se obično smatra njihovim spoljnim rubovima, što ih efektivno čini većim nego što se ranije pretpostavljalo.
Na primer, smatra se da je depresija široka od 12 do 14 kilometara u Kazahstanu pod nazivom Žaminšin nastala od meteorita prečnika od 200 do 400 metara koji je udario u Zemlju pre oko 90.000 godina – najnoviji udar koji je potencijalno izazvao događaj u stilu ‘nuklearne zime’.
Međutim, na osnovu nove analize, ovaj već veliki događaj mogao je biti još katastrofalniji, ostavljajući krater koji je zapravo bliži 30 kilometara u prečniku.
Prečnici oboda tri druga velika kratera su takođe ponovo izračunati, svi su se udvostručili ili utrostručili. Implikacije su duboke, što ukazuje na to da se objekti veličine kilometra spuštaju odozgo svakih nekoliko deset hiljada godina.
Iako je dobro s vremena na vreme dobro protresti stare modele, ovi novootkriveni prstenovi možda neće nužno biti talasasti od udara.
Moguće je da su krhotine izbačene iz udarca koje je ponovo padalo u koncentrisanom uzorku. Ili možda uopšte nisu ništa značajno – puki fantom u podacima.
Garvin nije ubeđen da bi polja krhotina i dalje bila čista nakon toliko godina vremenskih uticaja i erozije. Ipak, nauka se ne kreće na poleđini jednog zapažanja.
To je hipoteza vredna rasprave. Iako smo zauzeti uspostavljanjem sistema kako bismo pokušali da izbegnemo ubod ozbiljnog sudara asteroida, dobre su šanse da će Zemljina putanja biti jasna još neko vreme.
