Kada je 2016. godine jaka suša pogodila indijski grad Kožikode, ranije poznat i kao Kalikut, stanovnici, među kojima je bio i student Svapnil Šrivastav, imali su na raspolaganju ograničene dnevne količine vode.
„Imali smo pravo na dve kante vode dnevno, koju smo uzimali iz rezervoara“, kaže on.
Iako problemi vodosnabdevanja nisu neuobičajeni u pojedinim delovima Indije, priseća se da je to bio težak mesec za Šrivastava i druge ljude u tom području.
„Bilo je nepodnošljivo jer je to veoma vlažno područje“.
Šrivastav se već zanimao za problem oskudice vode pošto je 2012. godine pobedio na studentskom takmičenju o budućnosti snabdevanja gradova vodom, ali ga je iskustvo velike suše nagnalo da istražuje moguća rešenja.
„Delom me je nadahnuo uređaj koji vazduh pretvara u vodu u filmskom serijalu Ratovi zvezda.
„Pomislio sam zašto ne bismo pokušali?
„Bio je to više poduhvat iz radoznalosti“.
Nekoliko godina kasnije, 2019. godine, ta zamisao je navela njega, Govinda Baladžija i Venkateša Radžu da osnuju startap preduzeće Uravu Labs , sa sedištem u Bangaloru.
Njihov sistem pretvara vazduh u vodu koristeći generatore atmosferske vode koji sadrže desikant, sredstvo koje apsorbuje vlagu iz vazduha.
Sunčevom svetlošću ili obnovljivom energijom desikant se zagreva na 65 stepeni Celzijusa i oslobađa vlagu, koja zatim može da se kondenzuje u vodu za piće.
Šrivastav kaže da ceo postupak traje oko 12 sati.
Danas svaka jedinica proizvodi oko 2.000 litara vode za piće.
Međutim, iako je njegova vizija bila da obezbedi pijaću vodu zajednicama koje imaju problem sa nestašicom, kaže da to nije bilo finansijski održivo.
„Shvatili smo da je potrebno da se ova tehnologiji omasovi i da se cena smanji“, kaže Šrivastav.
„Ili da to neko finansira, ali mi nismo našli podršku u Indiji“.
Umesto toga, trenutno imaju 40 kupaca u ugostiteljstvu koji je njihovim gostima služe kao vodu za piće.
„Pokušali smo sa neprofitnim organizacijama i odeljenjima zaduženim za društvenu odgovornost kompanija… ali mnoge kompanije zaziru od tehnologije.
„Mislili su da to neće uspeti.
„Morali smo da se okrenemo komercijalnoj potrošnji jer su ti kupci bili spremni da nam plate, a to doprinosi i njihovom održivom razvoju“.
Oskudica vode nije novost, ali mnoge zemlje, posebno na globalnom jugu, izložene su jakim sušama i poplavama povezanim sa klimatskim promenama koje zagađuju izvore vode.
Više od 50 odsto svetskog stanovništva – četiri milijarde ljudi – suočava se sa nestašicom vode najmanje jednom mesečno, a očekuje se da će do 2025. godine 1,8 milijardi ljudi živeti u zemljama ili područjima gde će biti „apsolutna“ oskudica vode, pokazuju podaci Organizacije Ujedinjenih nacija (UN) za hranu i poljoprivredu.
Može li rešenje da bude tehnologija proizvodnje vode iz vazduha?
Energetski je efikasna – može da se napaja iz obnovljivih izvora – to je jedan od načina da se obezbedi novi izvor vode bez potrebe za izgradnjom tradicionalne infrastrukture za vodosnabdevanje, zbog čega predstavlja atraktivno rešenje za udaljena mesta.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE .
Čini se da postoji tržište za ovu tehnologiju.
Vrednost tržišta proizvodnje vode iz vazduha je 2022. godine procenjena na 3,4 milijarde dolara, a očekuje se da će 2032. godine vredeti 13,5 milijardi dolara, prema izveštaju kompanije za istraživanje tržišta Global Market Insights .
Postoje dve glavne metode za proizvodnju vode iz vazduha.
Prvi je proces hlađenja i kondenzacije, kojim se hladi vlažan vazduh i pretvara u rosu, čime se vodena para kondenzuje u tečnu vodu.
Drugi sistem zasnovan je na desikantu i koristi higroskopske materijale da apsorbuje vlagu iz vazduha, a zatim je oslobađa procesom zagrevanja, kaže on.
Bet Koidži je suosnivačica i izvršna direktorka socijalnog preduzeća Majik Water koje ima oko 40 generatora atmosferske vode u sušnim i polusušnim područjima širom Kenije, koji koriste sisteme hlađenja i kondenzacije za sakupljanje vlage iz vazduha.
Koidži je suosnovala preduzeće Majik Water 2017. godine nakon što je prvi put tokom studija u Najrobiju iskusila nestašicu vode za vreme suše 2016. godine.
Dok su mnogi odlazili do obližnje reke da uzmu vodu za kuvanje, piće i pranje, Koidži kaže da nije mogla da se natera da popije kontaminiranu vodu.
„Tada sam shvatila da ljudi vodu uzimaju zdravo za gotovo jer je uvek ima“.
Počela je da razmišlja o drugim mogućim izvorima i osnovala je preduzeće za filtriranje pre nego što je razvila sistem za dobijanje vode iz vazduha.
Pogledajte i ovaj video:
Majik Water radi sa nevladinim i humanitarnim organizacijama, a voda koju proizvodi je dostupna i u prodavnicama.
Najveći pogon preduzeća proizvodi 500 litara vode za 24 sata i postavljen je u školama i malim zajednicama.
Iako postoji potražnja za tehnologijom njenog preduzeća, Koidži smatra da takav sistem nije trajno rešenje.
„Iskreno, osećam da ovo nije rešenje za oskudicu vode“, kaže Koidži.
„To je privremeno rešenje… uglavnom zato što nije jeftino“.
Proizvođači pokušavaju da naprave energetski efikasnije sisteme za proizvodnju vode iz vazduha, kaže Avinaš Sing, pomoćnik direktora za istraživanje i konsalting u kompaniji Global Market Insights .
„Na primer, inovacije koje se tiču kompresora, izmenjivača toplote i desikanata su poboljšale energetsku efikasnost takvih sistema“.
Podrška vlada, subvencije ili ekološki propisi bi mogli da podstaknu primenu ove tehnologije, smatra on.
Jedna od tehnoloških inovacija koja je doprinela primeni ovakvih sistema za proizvodnju vode je prelazak na digitalno plaćanje.
Kompanija Veragon , sa sedištem u Italiji, ima pogone za proizvodnju vode širom Bliskog istoka, Azije, Afrike i Južne Amerike.
„Kada smo prvobitno počeli da radimo sa zajednicama koje nisu priključene na elektromrežu, sve je bilo zasnovano na gotovinskom plaćanju što nije bilo održivo… danas je sve digitalizovano“, kaže direktor za globalno poslovanje Stiven Vajt.
„Na primer, veći deo Kambodže pokriven je 4G mrežom, a tokom pandemije korona virusa elektronski novčanik je doživeo procvat.
„Postoji mnogo bolja privatna infrastruktura i partnerstvo – vlada ne mora da bude uključena, a mi prodajemo vodu po mnogo nižoj ceni“.
On kaže da će sva postrojenja biti digitalizovana u narednih nekoliko meseci.
Pogledajte i ovaj video:
Međutim, takvi sistemi nisu jeftini.
Iz Veragon a kažu da njihove jedinice, koje koriste sistem hlađenja i kondenzacije, koštaju između 60.000 i 70.000 američkih dolara.
Koidži kaže da njihova velika jedinica košta 18.000 dolara.
Međutim, Šrivastav ističe da proizvodnja vode na licu mesta košta manje, jer je voda prilično teška i nije je lako transportovati.
Kompanija Uravu Labs istražuje da li napredak u nauci o materijalima može da poboljša efikasnost desikanata, ili da li bi upotrebom drugačijeg materijala koji bi upijao veće količine vlage iz vazduha postupak bio efikasniji.
Šrivastav kaže da će takve inovacije takođe omogućiti da se potrebna temperatura zagrevanja smanji sa 60 stepeni na 40 stepeni Celzijusa.
Takođe se nadaju da će pokrenuti pilot projekte tokom kojih će njihovi sistemi biti postavljeni u data centrima u Indiji i Singapuru.
Data centri proizvode mnogo toplote koja se obično gubi, ali kompanija Uravu planira da je koristi za proizvodnju slatke vode.
„Ovaj proces će smanjiti potrošnju slatke vode [u data centrima] do 95 odsto, jer sistem kompanije Uravu sakuplja većinu otpadne toplote i vraća hladnu vodu, tako da je potrebna vrlo mala količina dopunske slatke vode“, kaže Šrivastav.
