Istraživanje koje su sproveli neurobiolozi Đijeji Dženg i Markus Majster sa Kalifornijskog instituta za tehnologiju ukazuje da je ova sporost našeg mozga rezultat načina na koji interno obrađujemo misli u jednoj datoteci, što stvara izvesno zagušenje, prenosi rts.rs.
S druge strane, brzina obrade informacija je u potpunoj suprotnosti sa načinom na koji funkcioniše naš periferni nerni sistem koji paralelno prikuplja senzorne podatke pri ∼109 bita/s, daleko brže od našeg 10-bitnog kognitivnog računara.
Za Dženga i Majstera ova neusklađenost unosa i brzine obrade predstavlja misteriju.
„Svakog trenutka izvlačimo samo 10 bitova iz triliona koje naša čula uzimaju i koristimo tih 10 da bismo sagledali svet oko nas i donosili odluke“, ističe Majster. „Ovo je paradoksalno: šta to naš mozak radi da filtrira sve ove informacije?“
U svom nedavno objavljenom radu, Dženg i Majster izvode hipotezu da uprkos bogatsva pejzaža u našem umu, postojanju fotografskog pamćenja i potencijalno nesvjesne obrade podataka, naš mozak zaista funkcioniše zapanjujuće sporo i veoma rijetko dostiže vrhunac iznad desetina bitova u sekundi.
Kako su ustanovili tokom istraživanja, za rješavanje Rubikove kocke sa povezom preko očiju za obradu je potrebno nešto manje od 12 bitova u sekundi. Igranje strateške kompjuterske igre Starkraft na profesionalnom nivou – oko 10 bita u sekundi. Čitanje ovog članka – najviše 50 bita u sekundi i to privremeno.
Pod pretpostavkom da su dobijeni rezultati tačni, neurobiolozi smatraju da disparitet između obrade spoljašnjih stimulusa u našem „spoljnom mozgu“ i proračuna „unutrašnjeg mozga“, pokazujući koliko malo znamo o sopstvenim kognitivnim sposobnostima.
„Trenutno razumjevanje nije srazmerno ogromnim raspoloživim resursima za obradu i nismo videli nijednu održivu hipotezu šta stvara neuronsko usko grlo koje nas primorava da razmišljamo samo o jednoj stvari u isto vrijeme“ , pišu autori.
Ljudski mozak je „zver“ kada je u pitanju čista analitička moć. Njegovih osamdesetak milijardi neurona formira trilione veza grupisanih na načine koji nam omogućavaju da osjećamo, zamišljamo i planiramo svoj put kroz postojanje sa drugim ljudima pored sebe.
Voćne mušice, s druge strane, imaju možda stotinak hiljada neurona, što je dovoljno za njih da pronađu hranu, mlataraju krilima i komuniciraju sa drugim mušicama. Zašto jedan ljudski mozak ne bi mogao da se ponaša kao roj muva, pri čemu svaka jedinica obrađuje pregršt bitova svake sekunde zajedno velikom brzinom?
Iako nema očiglednih odgovora, Dženg i Majster predlažu da bi to moglo jednostavno imati veze sa potrebama. Ili bolje rečeno, nedostatkom potreba.
„Naši preci su izabrali evolutivnu nišu u kojoj je svet dovoljno spor da omogući preživljavanje“, navode neurobiolozi. „U stvari, 10 bita u sekundi je potrebno samo u kritičnim situacijama, a većinu vremena naše okruženje se menja mnogo ležernijim tempom.“
Istraživanja uporedivih stopa prerade podataka kod drugih vrsta su izuzetno ograničena, objašnjavaju istraživači, iako izgleda da ono što su mogli da lociraju potvrđuju gledište da se generalno naše spoljašnje okruženje menja brzinom koja zahteva da se donošenje odluka dešava samo u nekoliko bitova u sekundi.
Poznavanje načina na koji je naš mozak evoluirao moglo bi da nam da uvid kako u poboljšavanju vještačke inteligencije tako i za njeno oblikovanje tako da odgovara našoj posebno specifičnoj neuronskoj arhitekturi. U najmanju ruku, moglo bi da otkrije dublje prednosti usporavanja i obrade jednog po jednog jednostavnog pitanja.
