Po čemu su savremeni ljudi jedinstveni u istoriji evolucije?
Tim istraživača otkrio je da je neandertalac sa Daunovim sindromom preživeo do šeste godine zahvaljujući brizi vlastite zajednice.
Život u društvima i briga za druge verovatno je ono što je omogućilo našoj vrsti ne samo da opstane, već i da evoluira tokom milijardi godina.
To je rasprostranjena teorija među naučnicima, koju su potkrepili novi dokazi iz studije na maloj kosti sa neobičnim karakteristikama.
Tim paleontologa je 1989. godine otkrio fragment kosti dug pet centimetara – deo unutrašnjeg uva šestogodišnjeg neandertalca iz pećine Kova Negra kod španskog grada Valensije.
Mada nisu mogli da odrede da li je kost pripadala muškom ili ženskom detetu, tim je neandertalcu nadenuo ime Tina.
Pronalaženje tako male kosti, kao što je fragment ušnog kanala neandertalca, ne dešava se često.
Arheolozi obično pronalaze samo veće ostatke kao što su lobanja, zubi ili kosti udova.
U ono vreme su istraživači bili zainteresovaniji za druge ostatke iz iskopine, ali su bili svesni da ovo je vredno otkriće.
Neandertalci su naseljavali Evropu stotinama hiljada godina sve dok nisu izumrli pre 40.000 godina.
Oni su nam jedni od najbližih poznatih srodnika.
Homo sapiens (savremeni ljudi) i Neandertalci (Homo neandertalensis) se klasifikuju kao različite vrste hominida, koji su živeli u isto vreme i potekle od zajedničkog pretka.
Procenjuje se da ovaj fosil datira iz perioda Gornjeg pleistocena, što znači da je star između 120.000 i 40.000 godina.
„Pravo iznenađenje došlo je sa skenom kompjuterizovane tomografije, koji je pokazao da je Neandertalac imao urođene defekte u skladu sa Daunovim sindromom i koji bi izazvali značajne zdravstvene probleme tokom čitavog njenog života“, kaže profesor emeritus Valentin Viljaverde Bonila, sa Katedre za praistoriju na Univerzitetu u Valensiji, koji je predvodio tim istraživača.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE .
Viljaverde kaže da oštećenje pronađeno u fosilu ukazuje na to da je Tina patila od stalnih infekcija uva, gluvoće, problema sa ravnotežom i verovatno otežanog kretanja.
„Ona se suočavala sa značajnim poteškoćama koje su ugrožavale njen opstanak. Preprekama koje bi bilo nemoguće savladati da je to morala da radi sama“, kaže on.
Daunov sindrom je genetsko stanje u kom osoba ima hromozom viška koji može da izazove razne stepene intelektualnog invaliditeta, kao i probleme sa srcem, probavom i drugim organima.
A opet, Tina je doživela šest godina, što daleko nadmašuje uobičajeni očekivani životni vek dece sa Daunovim sindromom u praistorijskoj populaciji.
Poređenja radi, na početku 20. veka, između dvadesetih i četrdesetih godina, stopa preživljavanja dece sa Daunovim sindromom bila je između devet i 12 godina.
Tim sa Univerziteta u Alkali, koji je dobio Tininu malu kost uva na analizu, zaključio je da je briga neophodna za opstanak deteta tokom perioda od nekoliko godina verovatno premašivala sposobnosti isključivo majke i zahtevala pomoć i drugih članova društvene grupe.
Njihovi nalazi objavljeni su u julskom izdanju časopisa Sajens advansiz.
Ključno pitanje sa kojim se suočavaju naučnici je da li je ova briga bila altruistička – ponašanje velike adaptivne vrednosti – ili iz samo-interesa.
Na kraju krajeva, Neandertalci su bili grupe lovaca-sakupljača koje su se kretale po veoma širokim teritorijama.
„Ako nisu posvećivali posebnu pažnju ovom detetu, ono ne bi doživelo šestu godinu“, kaže Viljaverde.
Odavno se zna da su se neandertalci starali o drugima sa invaliditetom, ali se vodi rasprava oko motivacije koja je stajala iza toga.
„Neki autori veruju da se briga odvijala između pojedinaca sposobnih da uzvrate istom merom, dok drugi tvrde da je briga nastala iz saosećanja povezanog sa drugim izuzetno adaptivnim društvenim ponašanjima“, kažu autori studije.
Mercedes Konde Valverde, istraživačica iz Predsedništva evolutivne otoakustike i paleoantropologije u HM bolnicama i na Univerzitetu u Alkali, govorila je za BBC Mundo sa Atapuerke, arheološke iskopine u severnoj Španiji.
Ona je predvodila španske istraživače zadužene za analizu Tinine male kosti.
„Postoje ostaci neandertalaca sa patologijama (bolestima i povredama) koje su verovatno zahtevale pomoć grupe.
„Ali svi su oni bili odrasli i otkriveno je da su imali patologije sa kojima nisu rođeni, već su ih stekli tokom života: rane, bolesti, slomljene kosti i druge povrede“, kaže ona.
„Rasprava u vezi sa ovim ponašanjem je da li je, kada ste odrasli, pomoć grupe zaista altruističko ponašanje – pomažem ti zašto što se tako osećam – ili je to ponašanje uzajamne pomoći – pomažem ti zašto što si mi ti pomogao u prošlosti ili zato što ćeš mi pomoći u budućnosti.“
Koliki smo altruisti?
Tinin slučaj je izuzetan zato što je ona dete koje je rođeno s ovim problemima a opet je doživela najmanje šest godina.
„To znači da su morali mnogo da joj pomažu i da se brinu o njoj, ali budući da je bila dete, verovatno nisu očekivali od nje da uzvrati istom merom“, kaže istraživačica.
Studija na deci sa ozbiljnim patologijama posebno je zanimljiva, budući da deca imaju veoma ograničenu mogućnost uzvraćanja pomoći.
Ovo nam o evoluciji naše vrste govori da su Neandertalci zaista posedovali altruističko ponašanje, na isti način na koji ga i mi posedujemo.
Postoji poznati slučaj jednog šimpanze sa Daunovim sindromom koji je živeo 23 meseca zahvaljujući brizi njegove majke, kojoj je pomagala njena najstarija ćerka.
Kad je ćerka prestala da pomaže majci u brizi za njenog vlastitog potomka, majka više nije mogla da obezbedi neophodnu brigu i potomak je uginuo.
Istraživači kažu da ako i neandertalci i savremeni ljudi poseduju saosećanje a potiču iz dve različite evolutivne loze, „to znači da je u najmanju ruku zajednički predak to već posedovao i zato su ga obe loze nasledile“, kaže Konde Valverde.
Ljudska vrsta koja je izrodila Neandertalce i Homo sapiense živela je pre milion godina.
„Mi sugerišemo da su drugi članovi zajednice možda pomagali devojčici direktno ili su pomagali majci, oslobađajući je zadataka kako bi mogla da se brine o Tini.
„Neandertalci su bili vrsta koja je bila veoma slična nama“, kaže ona.
Iskazivanje brige među neandertalcima je deo šireg i složenijeg društvenog konteksta.
Proučavanjem dece, istraživači imaju priliku da se uvere da li je briga direktno vezana za složenu socijalnu strategiju poput kolaborativnog roditeljstva.
„S jedne strane, neki autori tvrde da nije moguće izvući čvrst zaključak o brizi na osnovu pukih paleopatoloških dokaza i da su doneseni zaključci zasnovani na nedokazanim pretpostavkama.
„Poslednjih godina, međutim, ideja da su paleopatološki dokazi izvor informacija o postojanje brige u praistoriji sve više uzima maha“, piše u studiji.
Drugi posebno zanimljiv aspekt na ovom polju bioarheologije brige koja se bavi fosilima hominida jeste određivanje zašto su ljudi posvećivali deo vremena i truda brizi za člana vlastite grupe sa privremenim ili trajnim invaliditetom.
Ovo otkriće „mi deluje predivno zato što dovodi ljude sa Daunovim sindromom u žižu. Svi smo deo ljudske evolucije, svi imamo referencu i svi možemo da predstavljamo sami sebe.
„Oduvek smo bili tu, oduvek smo putovali zajedno“, kaže Ignjacio Martinez Mendizabal, kodirektor Predsedništva otoakustičnog istraživanja i paleoantropologije na Univerzitetu u Alkali.
„A onda je tu i više tehničko, dublje naučno pitanje evolutivno-biološkog problema, a to je pitanje kada i kako se ovo veoma ljudsko ponašanje – zato što je ono zaista jedinstveno za ljude – brige za ugrožene u okviru zajednice prvi put javilo.
„Istinski verujem da ne postoji drugi tim na svetu u ovom trenutku koji bi mogao, sa ovim fosilom, da razume šta je on imao, i, iznad svega, sprovede sva istraživanja i uspe da ih objavi u časopisu kao što je Sajens advansiz“, zaključuje profesor.
