Nakon smrtonosnog zemljotresa koji je pogodio Tursku i Siriju 6. februara, mnogi ljudi zarobljeni pod ruševinama obratili su se društvenim medijima moleći da budu spaseni.
„Ko vidi ovaj VhatsApp status, neka dođe i pomogne“, rekao je Boran Kubat (20) u video snimku koji je snimio svojim mobilnim telefonom.
On je opisao stambenu zgradu u kojoj su se nalazili on i članovi njegove porodice, a spasioci su uspeli da ih pronađu i izvuku ispod ruševina, preneo je Gardijan.
Na drugom snimku, dečak ispod zgrade u Siriji je rekao da je zarobljen sa još nekoliko porodica i komšija.
„Ne znam da li ću umreti ili ću ostati živ“, kaže tiho, drhtavog glasa, lica i kose belih od prašine. „Ne znam kako da opišem osećaj nekoga ko je prošao kroz ovo, ispod ruševina.
Postoje hiljade poruka na društvenim mrežama od ljudi koji apeluju na pomoć, navodi Al Jazeera, a neke od njih su kasnije spasili prijatelji ili spasilačke ekipe.
Dok su neki na društvenim medijima bili kritični prema odgovoru na katastrofu, drugi koriste brojne platforme za mobilizaciju, okupljanje volontera i pružanje pomoći i izdržavanja.
„Ovi lokalni stanovnici ne čekaju pomoć vlade, ne čekaju da Crveni krst ili spoljne agencije dođu i kažu: „Evo skloništa na raspolaganju, evo pomoći u hrani, evo medicinske pomoći“, kaže Danijel Oldrič, profesor severoistoka, direktor univerzitetskog programa za bezbednost i otpornost i kodirektor Globalnog instituta za otpornost.
Video je ljude koji nude smeštaj onima koji su ostali bez krova nad glavom i nevladinu organizaciju Ahbap Dernegi kako postavlja onlajn mapu institucija koje nude besplatna mesta za boravak.
Pametni telefoni i društveni mediji su radikalno promenili i demokratizovali napore u slučaju katastrofe, rekao je Oldrič za Northeastern Global Nevs. Stotinama godina upravljanje katastrofama je bilo jednosmerni proces, kaže on. Bilo je odozgo nadole – kada su najave, spasilački timovi, napori za pružanje pomoći i pomoć dolazili od vlade – ili odozdo prema gore, kada bi stanovnici pozivali hitne službe da traže pomoć.
„Društveni mediji su to okrenuli naopačke“, kaže Oldrič.
Sada se jednosmerni proces pretvorio u sistem gde ljudi mogu da dobijaju ažuriranja u realnom vremenu od onih kojima je potrebna ili da komuniciraju da su dostupni za pomoć. Ljudi mogu da se označe kao bezbedni na Fejsbuku — tokom tornada ili pucnjave, na primer — a aplikacije mogu da odrede lokaciju pametnog telefona postera.
Tokom uragana Harvi koji je pogodio Teksas i Luizijanu 2017. godine, kaže Oldrič, neki stanovnici Hjustona bili su zarobljeni u svojim domovima i nisu mogli da dođu do 911. Počeli su sistematski da se okreću NektDoor-u (aplikacija za lokalne zajednice), Fejsbuku i Tviteru da bi dobili u kontaktu sa volonterima koji su imali kanue ili su mogli da provere rodbinu.
„To je sasvim drugačiji skup interakcija nego što je to bio slučaj“, kaže Oldrič.
Beli šlemovi u Siriji deluju bez podrške lokalnih, regionalnih ili nacionalnih vlada. Oni koriste društvene medije i aplikacije za komunikaciju da traže medicinsku pomoć, strane volontere ili medicinske specijaliste, kaže Oldrič, ili da dobiju informacije jedni drugima o tome kuda bi trebalo da idu dalje.
„Ove društvene mreže — VhatsApp, NektDoor, Facebook — zasnovane su na spoznaji da ne poznajem nužno nekoga ko ima generator ili nekoga ko ima dovod kiseonika, ili nekoga ko ima medicinsku obuku, ali indirektno poznajem nekoga ko ima moja mreža“, kaže on.
Oldrič kaže da društveni mediji često uključuju prijatelje, prijatelje prijatelja i druge ljude od poverenja.
„Ova ideja o preokretu piramide između prosečne osobe i resursa katastrofe je neverovatno radikalna i ja mislim“, kaže on. „Jedan od najneverovatnijih načina na koji je Internet promenio skriptu o prošlim praksama upravljanja vanrednim situacijama i katastrofama.
Pošto informacije sada putuju tako brzo, postoji i pritisak na novinske organizacije koji ranije nije bio tamo. Ne treba sada biti profesionalni novinar da bi izveštavao sa fronta, kaže Oldrič. Mogu da emituju sa svog telefona.
„Izazov je, naravno, verifikacija [informacija]“, kaže on.
Zato se Oldriču sviđa ideja o proverenim izvorima u mreži, nešto što Tviter, Fejsbuk i Instagram već rade. Kaže da to ljudima daje osećaj da poster nije samo neko ko nešto govori niotkuda.
Istovremeno, korisnici bi trebalo da interno provere da li znaju i veruju izvoru ili da li su lažirani ili su svedoci zlonamernog napada.
