Od široko rasprostranjenog izbijanja mpok-a (ranije zvanog majmunske boginje) 2022. godine, do situacije sa ptičjim gripom u razvoju, do nedavnih slučajeva virusa Marburg u Ekvatorijalnoj Gvineji, COVID više ne dominira naslovima kao nekada.
Umesto toga, redovno slušamo o izbijanju novonastalih ili ponovo nastalih virusa.
Dakle, da li se povećava učestalost izbijanja virusa? Ili smo upravo postali bolji u otkrivanju epidemija zahvaljujući poboljšanoj tehnologiji razvijenoj tokom pandemije COVID-a? Odgovor može biti pomalo i od jednog i drugog.
Procenjuje se da još nije identifikovano 1,67 miliona virusa koji trenutno inficiraju sisare i ptice. Od njih se smatra da do 827.000 ima potencijal da zarazi ljude.
Da bismo razumeli kako nastaju virusi, moramo se vratiti na početak života na Zemlji. Postoji nekoliko teorija o tome kako su prvi virusi nastali, ali sve se slažu da virusi postoje milijardama godina, razvijajući se zajedno sa živim bićima. Kada dođe do poremećaja ove stabilne koevolucije, tada možemo upasti u nevolje.
Glavni pokretači pojave virusa u ljudskoj populaciji su ljudi i njihove akcije. Poljoprivreda je postala uobičajena praksa pre više od 10.000 godina, a sa njom su ljudi počeli da imaju blizak kontakt sa životinjama. Ovo je predstavljalo priliku da virusi koji su prirodno zarazili ove životinje „uskoče vrste“ u ljude. Ovo se zove zoonoza. Oko 75 odsto novonastalih zaraznih bolesti je posledica zoonoze.
Kako su ljudska civilizacija i tehnologija napredovali, uništavanje životinjskih staništa nateralo je životinje u nova područja u potrazi za izvorima hrane. Različite vrste koje obično ne bi bile u kontaktu sada su delile isto okruženje. Dodajte ljude u ovu jednačinu i imaćete savršen recept za pojavu novog virusa.
Urbanizacija dovodi do velike gustine naseljenosti, stvarajući idealno okruženje za širenje virusa. Brzi razvoj malih i velikih gradova često nadmašuje adekvatnu infrastrukturu kao što su kanalizacija i zdravstvena zaštita, što dodatno povećava verovatnoću izbijanja virusa.
Klimatske promene takođe doprinose širenju virusa. Na primer, arbovirusi (virusi koje šire zglavkari poput komaraca) se otkrivaju u novim oblastima jer se povećava raspon zemalja u kojima komarci mogu da prežive.
Znamo za ove faktore dugo vremena. Pojava SARS-CoV-2 (virusa koji izaziva COVID) nije iznenadila nijednog virologa ili epidemiologa. Bilo je pitanje kada će – a ne da li – doći do pandemije. Ono što je bilo neočekivano jesu razmere pandemije COVID-a i poteškoća da se efikasno ograniči širenje virusa.
Takođe nismo mogli da predvidimo uticaj koji će dezinformacije imati na druge oblasti javnog zdravlja. Osećaj protiv vakcinacije je posebno postao uobičajen na društvenim mrežama u poslednjih nekoliko godina i vidimo povećanu stopu neodlučnosti u vezi sa vakcinacijom.
Takođe je došlo do poremećaja u rutinskim programima imunizacije dece, što je povećalo rizik od izbijanja bolesti koje se mogu sprečiti vakcinom, kao što su boginje.
Nauka je napredovala neviđenom brzinom tokom pandemije COVID-a, što je rezultiralo razvojem novih i poboljšanih metoda otkrivanja virusa za praćenje izbijanja i evolucije virusa. Sada, mnogi naučnici uključeni u praćenje SARS-CoV-2 usmeravaju pažnju i na praćenje drugih virusa.
Na primer, praćenje otpadnih voda se uveliko koristilo za otkrivanje SARS-CoV-2 tokom pandemije i moglo bi na sličan način pomoći u praćenju drugih virusa koji predstavljaju pretnju po ljudsko zdravlje.
Kada je osoba zaražena virusom, deo genetskog materijala tog virusa se obično ispira u toalet. Otpadne vode imaju moć da pokažu da li se broj infekcija u nekom području povećava, obično pre nego što broj slučajeva počne da raste u bolnicama.
Prilagođavanje ove tehnologije traženju drugih virusa kao što su grip, boginje ili čak dečija paraliza moglo bi da nam pruži dragocene podatke o vremenu izbijanja virusa. To se već u izvesnoj meri dešava – poliovirus je otkriven u otpadnim vodama u Londonu tokom 2022. godine, na primer.
Ovo povećanje virusnog nadzora će prirodno dovesti do većeg broja prijava izbijanja virusa. Iako neki ljudi ovo mogu smatrati izazivanjem straha, ovakve informacije mogu biti ključ za obuzdavanje budućih pandemija. Ako se epidemija dogodi u oblasti koja nema adekvatan nadzor virusa, veća je verovatnoća da će se infekcija proširiti predaleko da bi se mogla lako obuzdati.
Međutim, nadzor je samo jedan deo spremnosti za pandemiju. Vlade i zdravstvene i naučne agencije širom sveta moraju da imaju (redovno ažurirane) protokole za pojavu virusa i pandemije, tako da se ne trudimo da razumemo situaciju kada je možda već prekasno.
Malo je vjerovatno da će COVID biti poslednja pandemija kojoj će mnogi ljudi danas biti svedoci. Nadajmo se da ćemo sledeći put biti bolje pripremljeni.
