Da li je moguće da zemlje proizvode svu svoju hranu na nacionalnom nivou? Prema novoj studiji, za polovinu svetske populacije odgovor bi bio da. Za drugu polovinu: možda? Istraživač životne sredine u Leidenu i glavni autor Nikolas Navare objašnjava: „Sa poboljšanjima prinosa useva, smanjenjem bacanja hrane i promenama u obrascima potrošnje, 90% ljudi bi moglo da živi u zemljama koje ne moraju da trguju hranom.
Nacionalna hrana ima mnogo prednosti. Smanjenje transporta smanjuje ugljenični otisak mnogih useva. A ako budemo manje zavisni od proizvodnje u drugim zemljama, naše snabdevanje hranom bi moglo postati robusnije. Tek nedavno, globalni prehrambeni sistem zasnovan na trgovini doživeo je istorijske šokove zbog pandemije COVID-19 i rata u Ukrajini, što je dovelo do ekstremnih skokova u rasipanju hrane i ogromne nestašice hrane širom sveta.
Ali u kojoj meri je moguće zaustaviti svu trgovinu hranom i jesti samo hranu nacionalnog porekla? Nova studija, objavljena u One Earth, ispituje za sve zemlje da li se zdrava ishrana može postići samo hranom proizvedenom u zemlji. „Otkrili smo da oko polovina svetske populacije živi u zemljama koje ne bi mogle da se oslone samo na nacionalnu proizvodnju“, kaže Nikolas Navar, glavni autor rada.
Holandija je takođe jedna od ovih zemalja, jer je mala zemlja sa ograničenim prostorom i velikom gustinom naseljenosti. Zbog toga je u velikoj meri zavisna od trgovine za svoju hranu. „Smatramo da zemlja ne bi bila u stanju da se održi bez oslanjanja na trgovinu“, ističe Navara, „osim ako ne napravimo niz velikih promena u našim obrascima potrošnje hrane“.
U kakvom bismo svetu živeli? „Pa, zvuči gotovo kliše, ali najveća stvar kao i uvek je konzumacija mesa“, kaže Navare. „Postati samodovoljni znači da ne možemo da se oslonimo na druge zemlje u proizvodnji hrane za stoku. Sva soja i žitarice koje sada uvozimo iz zemalja poput Brazila, Rusije i Ukrajine moraju se uzgajati na nacionalnom nivou, što je nemoguće.“
„Najbrži i najlakši način da postanete samoodrživi je da smanjite potrošnju mesa na jedan dan u nedelji, jer smanjujete i količinu zemlje za samu stoku i količinu zemlje koja je potrebna za uzgoj njihove hrane: udarajući dve muve jednim udarcem“, objašnjava Navare. U tom svetu bismo imali samo delić stoke.
Smanjenje potrošnje mesa nikako nije jedini način da se smanji naša potražnja za zemljom. Potrošači zemalja sa visokim dohotkom generalno bacaju mnogo hrane u poređenju sa drugim zemljama Azije i Afrike. Smanjivanjem takvog otpada od hrane, trebalo bi nam manje hrane i manje prostora za proizvodnju te hrane.
„Samo smanjenje potrošnje mesa bilo bi dovoljno da postanemo samoodrživi“, proširuje Navarre. „Ali smanjenjem rasipanja hrane, stvaramo prostor da se igramo sa nivoima potrošnje. Izbacivanje manje hrane znači da možemo da jedemo više mesa. Na primer, jedan ili čak dva dana više nedeljno.“ Iako se mora napomenuti da se ova studija bavi samo korišćenjem zemljišta, a ne bilo kojim drugim uticajima na životnu sredinu konzumiranja životinjskih proizvoda.
Dakle, da li treba da jedemo manje mesa i da prekinemo sve trgovinske veze sa drugim zemljama da bismo postali potpuno samoodrživi? „Ne“, kaže Navare, „baš kao što vas potpuna zavisnost od trgovine čini ranjivim, potpuno nezavisan čini istu stvar“. Ako bi neka lokalna katastrofa ili bolest pogodila zemlju, globalna trgovina bi funkcionisala kao sigurnosna mreža za sigurnost hrane.
Odgovor, kao i uvek, leži negde u sredini. „Želimo da pokažemo koliko su zemlje postale zavisne od trgovine“, objašnjava Navara. „Zemlje bi trebalo da istraže puteve da se više pomere ka nezavisnosti. Proizvodeći malo više naše ishrane na nacionalnom nivou, manje ćemo se oslanjati na druge. Na taj način, police prodavnica ostaju zalihe, čak i ako udari nova pandemija.“
