On je za Tanjug rekao da o tome govori obim izraelsko-američkih napada u Iranu i priroda ciljanih lokacija. „Odmazdni napadi na širi region usmerili su ekološki rizične vojne i energetske lokacije, izlažući nekoliko zemalja zagađenjuˮ, rekao je Vir, koji se od 2005. godine bavi uticajem vojnih sukoba na životnu sredinu.
Na pitanje šta je najviše ugroženo, Vir kaže da precizni ekološki rizici od pojedinačnih incidenata zahtevaju procenu terena, ali da se zna da su iranski vodni resursi već ozbiljno degradirani, a zagađenje podzemnih voda izaziva značajnu zabrinutost. Slično tome, postoje područja Persijskog zaliva koja su posebno ranjiva na štetu od zagađenja.
Govoreći o napadima na tankere i uticaju tih incidenata na morski život, Vir objašnjava da uticaj na morski biodiverzitet zavisi od toga gde završe oštećeni brodovi ili njihovi zagađivači, te da problem dodatno komplikuje odbijanje zemalja da preuzmu odgovornost za ublažavanje pretnji koje ovi brodovi predstavljaju. „Već smo videli kako je rat u Iranu doveo do izlivanja nafte na obali Šri Lanke nakon torpedovanja broda. U incidentima poput Arktičkog Metagaza u Mediteranu, zemlje odbijaju da preuzmu odgovornost za oštećeni brod i ublažavanje pretnje koju predstavljaˮ, rekao je on.
Upitan o posledicama po životnu sredinu i nakon sukoba, Vir ocenjuje da će neke zemlje u regionu suočiti sa višedecenijskim efektima. „Države koje se oporavljaju od sukoba često imaju ograničene resurse za upravljanje štetom po životnu sredinu, pa očekujemo da će se neke suočiti sa nasleđem koje traje decenijama. Jedan od načina da se smanji ekološka cena rata je jačanje sistema ekološke odgovornostiˮ, dodaje Vir.
Od početka sukoba, CEOBS je identifikovala više od 300 incidenata potencijalne štete po životnu sredinu – od napada na raketne baze do napada na tankere u Persijskom zalivu, pri čemu istraživači smatraju da ova brojka verovatno obuhvata samo deo stvarne štete.
Persijski zaliv je dom velikih grebena i važnih morskih ekosistema, uključujući morsku travu koja pruža staništa za ribe, biserne ostrige, zelene kornjače i ugroženu dugong ribu, dok ribarske zajednice žive od morskih plodova.
Ratovi u Iraku 1991. i 2003. godine ostavili su dugotrajne posledice po životnu sredinu, uključujući uništenje ekosistema, zagađenje teškim metalima i kolaps infrastrukture, što je direktno povezano sa porastom oboljevanja od raka i urođenih mana.
Prema podacima američkog Nacionalnog instituta za zdravlje, tokom sukoba 1991. i 2003. godine bačeno je između 1.200 i 2.200 tona municije sa osiromašenim uranijumom, a prašina od eksplozija zagadila je hranu i vodu.
Do 2002. godine, Mesopotamske močvare bile su skoro potpuno uništene zbog drenaže i brana korišćenih u vojne svrhe, dok je američka vojska koristila otvorene jame za spaljivanje medicinskog otpada, elektronike i hemikalija, oslobađajući dioksine i druge kancerogene materije u vazduh i zemlju.
