Nedavna isporuka hiljadu turskih dronova – samoubica koju je lično obelodanio tzv. kosovski premijer Aljbin Kuti, iznova je aktuelizovala pitanje turskog prisustva na Balkanu i posledično prirode naših biletarelnih odnosa sa ovom zemljom. Nema sumnje da se radi o duboko neprijateljskom činu koji je očigledno pažljivo pllaniran baš za ovaj trenutak. Jer teško je poverovati da je Kurtijevo samohvalisanje o turskoj vojnoj podršci tzv. Kosovu moglo da se dogodi bez prethodne izričite saglasnosti „zvanične Ankare“. Veoma je indikativno da se sve dešava u momentu kada je već uveliko u toku formiranje antisrpskih vojnih saveza na Balkanu koje se odvija pod neskrivenim pokroviteljstvom NATO i njegovih regionalnih članica Slovenije, Hrvatske, Albanije i Bugarske.
Nije nepoznata činjenica da je, uz SAD, Nemačku i Britaniju, Turska glavni vojni snabdevač tzv. Kosova. Ankara je lažnoj državi već isporučila sisteme OMTAS – koji su namenjeni za neutralizaciju oklopnih jedinica, a već odranije su tzv. KBS isporučena oklopna vozila turske vojne proizvodnje i naoružanje namenjeno različitim rodovima „kosovske vojske“. Uz to SAD su donirale i 150 oklopnih vozila marke „hamvi“, kao i nekoliko desetina terenskih vozila i običnih kamioneta koji se koriste u američkoj vojsci za patroliranje i slične aktivnosti na terenu. Podsetimo, da Priština od 2028. godine planira i uvođenje obaveznog služenja vojnog roka, pa je isporuku turskih dronova-samoubica potrebno tumačiti i u tom kontekstu. Poseban problem je mogućnost njihove zloupotrebe i korišćenja u terorističke svrhe, što svakako dodatno narušava balans u regionu.
Novi osmanizam
Završetak Hladnog rata u Turskoj je shvaćen kao prilika za obnovu uticaja ove države u onim delovima sveta gde žive tzv. turkofoni narodi, odnosno gde postoje jaki istorijski sentimenti prema tzv. osmanskom nasleđu, kao što je slučaj na Balkanu. Na tim premisama je početkom devedesetih nastala čuvena strategija o turskoj interesnoj sferi „od Kineskog zida do Jadrana“ koju je kasnije u svoj čuvenom geopolitičkom ogledu Strategijska dubina teorijski uobličio Ahmet Davutoglu, potonji ministar inostranih poslova. Davutoglu je kao strateške prioritete turske spoljne politike naveo područja Kavkaza, Bliskog istoka i Balkana, gde je uloga njegove zemlje mnogi značajnija od puke promocije pragmatičnih interesa. Kao tipičan primer ovakve orijentacije analitičari navode Davutogluov govor od 16. oktobra 2009. godine na sarajevskoj konferenciji „Osmansko nasleđe i muslimanske zajednice Balkana danas“ na kojoj su se mogle čuti neuobičajene ocene o „osmanskom Balkanu“, kao centru svetske politike u XVI veku , razume se pod turskim predvodništvom.
„Turski Kisindžer“ je u pomenutom izlaganju naveo da je „osmanska istorija – istorija balkanskog regiona, istorija posebnog značaja balkanskog regiona u svetskoj politici…. To je bio osmanski Balkan. Mi ćemo obnoviti ovaj Balkan. LJudi to zovu neoosmanizmom. Zato ja ne upućujem na Osmansku državu kao na spoljnopolitičko pitanje. Ono što ja naglašavam u naslovu je osmansko nasleđe. Osmanski vekovi Balkana su uspešna priča. Sada je treba obnoviti… Imamo više Bošnjaka koji žive u Turskoj nego u Bosni! Više Albanaca koji žive u Turskoj nego u Albaniji! Više Čečena koji žive u Turskoj nego u Čečeniji! Više Abhaza koji žive u Turskoj nego u Abhaziji! Zašto je to tako – zbog osmanskog nasleđa. Za sve različite narode na Balkanu, Srednjem istoku i Kavkazu, Turska je sigurno utočište, njihova domovina. Vi ste dobrodošli! Anadolija pripada vama, naša braćo i sestre! I mi smo sigurni da je Sarajevo naše!…. Mi ćemo reintegrisati balkanski region, mi ćemo reintegrisati Bliski istok, mi ćemo reintegrisati Kavkaz, na ovim principima regionalnog i svetskog mira, ne samo za sve nas već za celo čovečanstvo…… Zbog ovih istorijskih veza spoljnja politika Turske nastoji da uspostavi red u svim ovim okolnim regionima, na Balkanu, Kavkazu i Bliskom istoku, jer, ako nema reda mi ćemo platiti ceh. Za diplomate iz drugog dela sveta – nastavio je Davutoglu, bosansko pitanje je tehničko pitanje. Za nas je to pitanje života i smrti. To je tako važno. Za nas je teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine jednako važan kao teritorijalni integritet Turske. Za Tursku je bezbednost Sarajeva jednako važna kao bezbednost i prosperitet Istambula“- zaključio je tada ministar inostranih poslova Turske.
Zaista, od Davutogluovog govora na konferenciji u Sarajevu do danas, Turska se neprekidno potvrđivala kao branilac interesa balkanskih muslimana, pravdajući ovakav pristup istorijskom odgovornošću u ovom delu Evrope. Turska je svojevremeno bila inicijator potpisivanja Istambulske deklaracije kojom se pored pominjanja „genocida u Srebrenici“, dodatno učvršćuje teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, kroz sprečavanje Republike Srpske da ostvari samostalnost, a posle priznanja „nezavisnosti Kosova“ nastavila da podržava albanske vlasti u Prištini – potpuno u skladu sa sadržajem Davutogluovog sarajevskog govora. Setimo se samo Erdoganove izjave u Prizrenu o tome da je „Kosovo Turska a Turska je Kosovo“ kao i činjenice da se kasarna u ovom gradu, gde se nalaze turski vojnici u sastavu KFOR, naziva „Sultan Murat“. Uz to, u međunarodnim forumima, poput Svetske islamske konferencije ili Ujedinjenih nacija, Turska je uvek glasala protivno srpskim inetresima u skladu sa „geopolitikom strategijske dubine“ čiji je „neosmanizam“ ideološka refleksija. Turska politika na prostoru srpskih zemalja, posebno u Raškoj oblasti, deluje i kao posrednik u rešavanju međumuslimanskih političkih sporova, uz posebno iskazanu brigu o obnovi islamskog verskog, kulturnog i istorijskog nasleđa.
Orijentalista Darko Tanasković ukazuje da je „neoosmanizam moguće najsažetije odrediti kao ideološki amalgam islamizma, turkizma i osmanskog imperijalizma“. Kako ističe „neoosmanizam je i stanje duha, sidrište osobenog mentaliteta, samosvojan sistem vrednosti i sa njim usklađen pogled na sebe i na svet“. U svakom slučaju on ( neosmanizam) postaje osoben vid transistorijske legitimacije „turskog povrataka na Balkan“ koji ima snažnu psihosocijalnu dimenziju, posebno u delu turske elite, za koju prostor nekadašnjeg porekla ima ključni identitetski značaj. Upravo, ova okolnost dodatno usložnjava odnose Srbije i Turske, odnosno biletaralne odnose dve države izmešta iz ambijenta strateškog pragmatizma u dimenziju emocionalne sfere kojem šire tendencije u međunarodnoj politici i ekonomiji svakako pogoduju.
Iz mita u stvarnost
Ideja o prostornom povezivanju područja „od Zaliva do Bosne“ prvi put se nedvosmisleno pojavila u ogledu Treća američka imperija čiji su autori bili dvojica članova Saveta za spoljne poslove SAD DŽejkob Hajlbrun i Majkl Lind (januar 1996). Evo kako u pomenutom tekstu ovaj republikansko-demokratski dvojac opisuje američki angažman za vreme rata u Bosni i Hercegovini: „Umesto da Bosnu shvatimo kao istočnu granicu NATO, na Balkan bi trebalo gledati kao na zapadnu granicu naglo šireće američke sfere uticaja na Bliskom istoku. Valja se podsetiti da je sve do Drugog svetskog rata Balkan smatran delom Bliskog istoka, a ne područjem Evrope. Činjenica da su SAD više obuzete državom bosanskih muslimana nego njihovi evropski saveznici odražava, pored ostalog, novu američku ulogu predvodnika jednog nezvaničnog skupa muslimanskih nacija u pokretu od Zaliva (misli se na Persijski zaliv) zaključno sa Bosnom. Tako oblast pod nekadašnjom upravom osmanskih Turaka pokazuje znake postanka srca Treće američke imperije“.
Sve do pojave ovog teksta, na političkom Zapadu ali i u muslimanskom svetu, ideje o prostornom povezivanju balkanskih muslimana u širi geopolitički entitet zvani „Zelena transverzala“ su kategorički odbacivane kao „teorije zavere“ koje pripadaju korpusu srpske i u manjoj meri hrvatske antimuslimanske propagande. Tom utisku svakako su znatno doprinosili uticajni zapadni mediji koji su od prvog trenutka rat u Bosni i Hercegovini označili kao „srpsku agresiju“, a muslimane u Bosni kao isključive žrtve ovog sukoba. Svaki pokušaj ukazivanja na islamistički karakter pokreta Alije Izetbegovića i svojevremeno štampanje njegove Islamske deklaracije (1970) je planski prećutkivano.
Analizirajući u monografiji Islam i mi koncepciju Zelene transverzale akademik Darko Tanasković uočava jedno od bitnih svojstava geopolitike koja podrazumeva postojanje “geografskih mapa i shematizovanih karata većih ili manjih razmera”. Reč je o potrebi vizuelizacije geopolitičkih zamisli, koncepcija i procesa koji proističu iz same prirode ljudske ličnosti kojoj je urođeno “da misli u slikama, kao i da sagledava prostrane geopolitičke koncepcije na listu papira”. Ovakva sklonost čoveka nosi u sebi skrivenu opasnost od preteranih pojednostavljivanja i apsolutizovanja linearne simbolike i metaforike. Izuzetak u tom pogledu svakako nije ni geopolitička predstava zagovornika Zelene transverzale.
Opisujući geografsku kartu koju je video prilikom obilaska jedne istambulske antikvarnice, profesor Tanasković ukazuje na prostorni sadržaj tzv. Zelene transverzale iz ugla emigrantskih velikoalbanskih pretenzija. Na pomenutoj karti prikazan je svojevrsni “čelični lanac koji se spuštao od Mađarske, linijom koju oličava reka Drina, a čiji je završetak na jadranskom delu albanske obale, uz napomenu da je opisani lanac presečen po sredini izlomljenom zelenom linijom, sa strelicom na vrhu, koja se od Turske preko Balkana završavala negde na zapadu Hercegovine”. Iz svega ovoga, Tanasković je istakao bitnu simboličku poruku o Zelenoj transverzali “koja raskida karike neverničkog fronta i pobednički nastavlja put ka Evropi”, uz opažanje o Kosovu i Bosni kao karikama koje omogućavaju pucanje opisanog čeličnog lanca.
Erdoganizam
Nakon spektakularnih neuspeha turskog pozicioniranja u muslimanskom svetu za vreme Arapskog proleća (2010-2015) kada je Anakara uspela da pokvari odnose sa gotovo svim uticajnim muslimanskim prestonicama, stekao se utisak da je napuštena ambiciozno osmišljena „strategija dubine“. Ovaj osećaj se naročito pojačao posle jula 2016. godine kada je Erdogan preživeo pokušaj državnog udara i počeo sve više da se okreće Moskvi. Razdoblje 2016-2020. karakteriše posvećenost unutrašnjim pitanjima i izazovima koji su se manifestovali u širokom spektru: od pogoršane ekonomske situacije i krize turske lire, do brutalnog obračuna sa pristalicama pokreta „Hizmet“ uticajnog propovednika Abdulaha Gulena koji je optužen kao organizator neuspelog prevrata. U izvesnoj meri ove okolnosti su uticale i na Erdoganov odnos prema Srbima koji je postao donekle umereniji u odnosu na period pre 2016. godine. Međutim, ideja o stvaranju Zelene transverzale koja obuhvata delove Bosne i Hercegovine, tzv. Sandžaka, Crne Gore, Kosovo i Metohiju i jug centralne Srbije, zapad Severne Makedonije, severozapad Grčke i delove Bugarske, ni u tom razdoblju nije napuštena. Ovo tim pre, ako se zna da je ova koncepcija od nekadašnje mitologizacije prerasla u novu balkansku stvarnost i pitanje koje ozbiljno ugrožava teritorijalni integritet svih balkanskih država. Mada su u međuvremenu odnosi Amerike i Turske znatno pogoršani, manir javne relativizacije i potcenjivanja islamističke pretnje na području koje naseljavaju balkanski muslimani i dalje je opstao. Utisak je da je Erdogan ovu situaciju vešto koristio.
Kod spoljašnjih posmatrača američke politike na Balkanu ta činjenica izazivala je nedoumice i zbunjenost, posebno zbog toga što je navedena strategija opstala i posle 11.9. 2001. godine. U pokušaju da racionalizuje ovakve stavove američkih administracija, profesor Tanasković ukazuje na „kompenzativni karakter” jedne takve politike koja nastoji da popravi imidž Amerike u drugim delovima sveta gde žive muslimani. Uostalom, na sličan način, o ovoj temi je razmišljao i slavni francuski general Galoa, koji je posebno naglašavao interese američkih naftnih kompanija na Bliskom istoku i posledičnu podršku balkanskim muslimanima. Ono što je posebno zanimljivo jeste činjenica da potvrdu osnovanosti ovih teza možemo pronaći i u otvorenim tvrdnjama veoma obaveštenih američkih autora.
Zbog toga nam se čini zanimljivim da navedemo reči Edvarda P. DŽozefa, analitičara američkog vojnog angažmana u mnogim neuralgičnim tačkama sveta, koji kada opisuje vašingtonsku politiku u korist balkanskih muslimana navodi sledeću argumentaciju: “ Jugoistična Evropa i dalje je jedno od onih krajnje malobrojnih područja sveta gde se biti Amerikanac među muslimanima doživljava kao plus. Albanci još od vremena Vudro Vilsona gledaju na SAD kao na svog glavnog dobročinitelja, a od 1992. godine slična osećanja imaju i mnogi Bošnjaci”. Iako ne poriče prisustvo mudžahedina u Bosni i na Kosovu, kao i saudijsko finansiranje džamija u kojima se interpretira radikalni islamizam, ovaj analitičar izvlači neobičan zaključak o tome kako bi „Vašington ipak morao priznati da ni Kosovari ni Bošnjaci, sa svojom snažnom evropskom orijentacijom i proameričkim osećanjima, nisu baš pogodni regruti za islamski terorizam”. Upravo iz ovih razloga E. P. DŽozef smatra da bi “postizanje pravičnih i stabilnih rešenja za otvorene probleme ovog regiona doprinelo izvlačenju Balkana van domašaja islamističkog terorizma”. Prevedeno na jezik praktične politike to znači da Amerika treba da podrži „nezavisnost Kosova” i ukidanje Republike Srpske, jer bi u suprotnom njen imidž na Balkanu i u čitavom islamskom svetu pretrpeo još jedan težak udarac. Reč je o koncepciji koja se potpuno poklapa sa turskim pogledom na Balkan.
Srpski orijent
Mada je osnovna karakteristika turske politike u odnosu na spoljne partnere nedoslednost, nije teško uočiti i izvesne zakonomernosti koje je odlikuju u poslednje vreme. Nema sumnje da u uslovima opšte krize predsednik Erdogan nastoji da svoju spoljnu politiku diverzifikuje, ali na taj način da ne ugrozi osnove „strategijske dubine“. Evo i nekoliko poučnih primera. Tzv. Drugi rat za Nagorno Karabah pokrenut je septembra 2020. godine u vreme korona –krize i završio se kapitulacijom Jermena, uz otvorenu podršku turske vojske Azerima, i očiglednu uzdržanost Moskve koja se pojavila tek kasnije u ulozi neuspelog mirotvorca. Nešto slično se početkom ove godine dogodilo i u Siriji gde je Turska pružila presudnu podršku lokalnim islamistima a protiv predsednika Bašara. Na taj način je srušena iranska pozicija u regiji i učinjena velika usluga Izraelu. Uz to, Turske je nemo posmatrala ratna dešavanja u Gazi, a držala se vrlo uzdržano i tokom izraelsko-iranskog sukoba. U isto vreme iza scene se pripremala neka vrsta dogovora o razoružavanju Radničke partije Kurdistana, svakako uz posredovanje SAD. Organizacijom samita Rusija- Ukrajina, Turska je uspela da se nametne i kao jedna vrsta diplomatskog posrednika u ukrajinskom konfliktu. Otuda ne treba da čudi i njeno ponovno interesovanje za Balkan.
U skladu sa ovako posmatranom dinamikom svetske geopolitike, Balkan i srpske zemlje nalaze se u sastavu Severnog sektora globalnog rimlanda, i to u veoma „trusnoj“ kontaktnoj zoni sa najvažnijim središnjim ili bliskoistočnim regionom Islamskog hartlenda. Balkanski prostor, u skladu sa geopolitičkom tradicijom, i u postmodernim okolnostima ostaće „u procepu svetova“ i unutar pulsirajućeg transgresiono-regresionog frontijera oscilovanja moći i interesa: sa jedne strane glavnom putu islamskog prodora prema poljuljanom evropskom „stubu“ Zapada, te sa druge strane, na „prvoj liniji fronta“ gde će neislamski svet pokušavati da „obuzda“ tu ekspanziju. Upravo prema većinski pravoslavnom, a demografski proređenom Balkanu – kao mostobranu, usmeren je istureni maloazijski (turski) panhandle Islamskog hartlenda. Reč je o geopolitičkoj instrumentalizaciji sve ekspanzivnijeg i ekstremnijeg islamizovanog stanovništva trakijskog dela Grčke, Južne Bugarske, Severozapadne Makedonije, Albanije, kosovsko-metohijske i raške oblasti Srbije, te kantona sa muslimanskom većinom u Federaciji BiH (koncepcija Zelene transverzale – prim. autora).
Za srpsku politiku je od presudnog značaja shvatanje da će Balkan i dalje biti poprište ne samo međusobnog sučeljavanja većine sila prvog reda iz sastava globalnog rimlanda (izuzimajući, za sada samo Indiju iz njegovog udaljenog Južnog sektora), već i sve očiglednijeg nadmetanja za primat u muslimanskom svetu koji nastoje da u skladu sa svojim geopolitičkim koncepcijama na balkanskom prostoru artikulišu prvenstveno SAD i EU, ali u određenoj meri Rusije i Kina. Situaciju dodatno komplikuje aktuelna migrantska kriza koja se odigrava između pritisnutog evropskog fragmenta globalnog rimlanda i Islamskog hartlenda. Iz ove vizure posmatran, balkanski (među) prostor može da postane „moneta za potkusurivanje“, tj. predmet „istorijskih“ kompromisa, kompenzacija i ustupaka. U svakom slučaju, njegov budući status biće bliži zoni pritiska (compression zone) i/ili konfliktnog pojasa (chatterbelt), nego idiličnog regiona-kapije (gateway region) između civilizacijskih i geopolitičkih blokova. Otuda je za nas važno da se na vreme pozicioniramo prema ovim uticajima, oslanjajući se prvenstveno na dokazane istorijske saveznike. Turska to svakako nije i ne može da bude.
