Početkom septembra, palestinski diplomata Husan Zomlot pozvan je na razgovor u analitički centar Četam haus ( Chatham House ) u Londonu.
Upravo je Belgija, kao i Ujedinjeno Kraljevstvo (UK), Francuska i druge države, obećala da će u Ujedinjenim nacijama (UN) u Njujorku priznati Državu Palestinu.
To je dr Zomlot opisao kao značajan trenutak.
„Ono što ćete videti u Njujorku moglo bi da bude zaista poslednji pokušaj da se primeni rešenja koje podrazumeva dve države“, upozorio je.
„Ne smemo da dozvolimo da taj pokušaj propadne“.
Nekoliko nedelja kasnije, pokušaj je uspeo.
UK, Kanada i Australija, tradicionalno bliski saveznici Izraela, konačno su priznale Palestinu kao državu .
Britanski premijer ser Kir Starmer je objavio odluku UK-a u snimku na društvenim mrežama.
„Suočeni sa sve većim užasima na Bliskom istoku, delujemo kako bismo očuvali mogućnost mira i rešenja koje podrazumeva dve države“, rekao je u snimku.
„To znači bezbedan i siguran Izrael pored održive Države Palestine, a trenutno nemamo ni jedno ni drugo“.
Više od 150 zemalja je već priznalo Državu Palestinu, ali odluka UK-a i drugih država da učine isto smatra se značajnim trenutkom.
„Palestina nikada nije imala veću međunarodnu moć nego sada“, kaže Ksavijer Abu Eid, bivši palestinski zvaničnik.
„Svet se mobilisao za Palestinu“.
Ali postoje složena pitanja koja zahtevaju odgovore, a među njima je i ono osnovno: šta je tačno Palestina i da li uopšte postoji država koju treba priznati?
U Konvenciji iz Montevidea iz 1933. godine navedena su četiri kriterijuma za državnost.
Palestina s pravom ispunjava dva: stalno stanovništvo (iako je rat u Gazi to ozbiljno ugrozio) i sposobnost da održava međunarodne odnose, za šta je dokaz dr Zomlot.
Ali još uvek ne ispunjava uslov „definisane teritorije“.
Bez sporazuma o konačnim granicama (i bez stvarnog mirovnog procesa), teško je jasno reći šta se tačno podrazumeva pod Palestinom.
Država koju žele Palestinci sastoji se od tri dela: Istočnog Jerusalima, Zapadne obale i Pojasa Gaze.
Sve ove teritorije Izrael je osvojio tokom Šestodnevnog rata 1967. godine.
Čak i letimičan pogled na mapu pokazuje gde počinju problemi.
Zapadnu obalu i Pojas Gaze geografski razdvaja Izrael već 77 godina, još od proglašenja nezavisnosti Izraela 1948. godine.
Na Zapadnoj obali, prisustvo izraelske vojske i jevrejskih naseljenika znači da Palestinska uprava, osnovana posle mirovnog sporazuma u Oslu 1990-ih, ima stvarnu administrativnu kontrolu nad tek oko 40 odsto teritorije.
Od 1967. godine, širenje jevrejskih naselja sve više rasparčava teritoriju Zapadne obale kao političke i ekonomske celine.
U međuvremenu, Istočni Jerusalim, koji Palestinci smatraju njihovom prestonicom, okružen je jevrejskim naseljima, što postepeno odvaja grad od Zapadne obale.
Sudbina Gaze je, naravno, još gora.
Posle gotovo dve godine rata, koji je usledio posle napada Hamasa na Izrael u oktobru 2023. godine, veliki deo te teritorije je sravnjen sa zemljom.
Ali kao da rešenje ovoga nije dovoljno teško, postoji i četvrti kriterijum utvrđen Konvencijom iz Montevidea koji je potreban za priznanje državnosti – funkcionalna vlada.
A to je veliki izazov za Palestince.
Pogledajte video: Šta je Zapadna obala
Još 1994. godine sporazumom između Izraela i Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) stvarena je Palestinska narodna samouprava (poznata i kao Palestinska uprava – PA), koja je imala delimičnu civilnu kontrolu nad Palestincima u Gazi i na Zapadnoj obali.
Međutim, od krvavog sukoba 2007. godine između Hamasa i Fataha, glavne frakcije PLO-a, Palestinci u Gazi i na Zapadnoj obali žive pod vlašću dve suparničke vlasti: Hamasa u Gazi i međunarodno priznate Palestinske uprave na Zapadnoj obali, čiji predsednik je Mahmud Abas.
To znači 77 godina geografske i 18 godina političke podele – dug period tokom kojeg se Zapadna obala i Gaza sve više udaljavaju jedna od druge.
U međuvremenu je palestinska politika postala kruta, zbog čega je većina Palestinaca cinična prema sopstvenom rukovodstvu i ne gaje nade u pogledu izgleda za pomirenje, a još manje i vezi sa državnošću.
Poslednji predsednički i parlamentarni izbori održani su 2006. godine, što znači da nijedan Palestinac mlađi od 36 godina nikada nije glasao ni na Zapadnoj obali ni u Gazi.
„Neverovatno je da za sve to vreme nismo imali izbore“, kaže palestinska advokatica Dijana Butu.
„Potrebno nam je novo rukovodstvo“.
Problem je postao još veći od početka rata u Gazi u oktobru 2023. godine.
Palestinska uprava pod vođstvom Abasa, čije sedište je na Zapadnoj obali, suočena je se smrću desetina hiljada njenih građana, ali joj je uloga uglavnom svedena na nemoćnog posmatrača.
Među palestinskim vođama godinama traju napetosti.
Kada se predsednik PLO-a Jaser Arafat vratio iz višegodišnjeg izgnanstva da stane na čelo Palestinske uprave, lokalni palestinski političari su uglavnom bili skrajnuti.
„Insajderi“ su počeli da negoduju zbog autoritarnog stilu Arafatovih „autsajdera“.
Glasine o korupciji Arafatovih ljudi su narušile ugled Palestinske uprave.
A što je bilo još važnije, novouspostavljena Palestinska uprava bila je nesposobna da zaustavi postepenu izraelsku kolonizaciju Zapadne obale i da ispuni obećanje o nezavisnosti i suverenitetu, koje je nagoveštavalo Arafatovo istorijsko rukovanje sa tadašnjim izraelskim premijerom Jicakom Rabinom na travnjaku Bele kuće u septembru 1993. godine.
Naredne godine nisu bile pogodne za mirnu političku evoluciju.
Obeležile su ih neuspešne mirovne inicijative, nastavak širenja jevrejskih naselja, nasilje ekstremista obe strane, političko pomeranje Izraela udesno, i nasilni raskol 2007. godine između Hamasa i Fataha.
„U normalnom toku događaja pojavili bi se novi ljudi, nove generacije“, kaže palestinski istoričar Jezid Sajig.
„Ali to je bilo nemoguće…
„Palestinci na okupiranim teritorijama su toliko rasparčani na odvojene male prostore, i zbog toga je bilo gotovo nemoguće da se pojave novi ljudi koji bi mogli da obezbede objedinjavanje“.
Ipak se izdvojilo jedno ime – Marvan Barguti.
Rođen je i odrastao na Zapadnoj obali, a već u 15. godini je postao aktivan u Fatahu, frakciji PLO-a kojom je rukovodio Arafat.
Barguti je stekao popularnost tokom Druge intifade (velikog ustanka Palestinaca protiv Izraela koji je počeo 2000. godine), pre nego što je uhapšen i optužen za planiranje smrtonosnih napada u kojima je ubijeno petoro Izraelaca.
On je te optužbe uvek poricao, ali je u izraelskom zatvoru još od 2002. godine.
Međutim, kada Palestinci govore o mogućim budućim vođama, razgovor se gotovo uvek završi o čoveku koji je iza rešetaka skoro 25 godina.
Nedavna anketa Palestinskog centra za politiku i istraživanje javnog mnjenja čije sedište je na Zapadnoj obali, pokazala je da bi 50 odsto Palestinaca izabralo Bargutija za predsednika, što je daleko veća podrška od one koju ima Mahmud Abas koji tu funkciju obavlja još od 2005. godine.
Iako je visokopozicionirani član Fataha, koji je odavno u sukobu sa Hamasom, smatra se da je njegovo ime na spisku političkih zatvorenika čije oslobađanje Hamas zahteva u zamenu za izraelske taoce koje drži u Gazi.
Ali Izrael nije dao nikakav nagoveštaj da je spreman da ga oslobodi.
Sredinom avgusta pojavio se snimak na kojem se vidi 66-godišnji Barguti, iznemogao, koga provocira izraelski ministar bezbednosti Itamar Ben Gvir.
Bio je to prvi put posle mnogo godina da je javnost videla Bargutija.
Čak i pre rata u Gazi, stav izraelskog premijera Benjamina Netanjahua o palestinskoj državnosti bio je nedvosmislen.
„Svi znaju da sam ja taj koji decenijama blokira uspostavljanje palestinske države koja bi ugrozila naše postojanje“, izjavio je u februaru 2024.
Uprkos međunarodnim pozivima da Palestinska uprava ponovo preuzme kontrolu nad Gazom, Netanjahu insistira da Palestinska uprava neće imati nikakvu ulogu u budućem upravljanju Gazom, tvrdeći da Abas nije osudio napade Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. godine.
U avgustu je Izrael dao konačno odobrenje za projekat izgradnje naselja koji bi faktički odvojio Istočni Jerusalim od Zapadne obale.
Odobrena je gradnja 3.400 stambenih jedinica, a izraelski ministar finansija Becalel Smotrič izjavio je da će taj plan sahraniti ideju o palestinskoj državi „jer nema šta da se prizna i nema nikoga da se prizna“.
Sajig kaže da to nije nova stvarnost.
„Mogli biste da spustite arhangela Mihaila na zemlju i postavite ga na čelo Palestinske uprave, ali to ne bi ništa promenilo.
„Jer morate da radite u uslovima zbog kojih je bilo kakav uspeh potpuno nemoguć.
„I tako je već dugo“.
Jedno je, međutim, sigurno: ako nastane Država Palestina, neće je voditi Hamas.
U Deklaraciji sačinjenoj u julu na kraju trodnevne konferencije koju su organizovale Francuska i Saudijska Arabija, navodi se da „Hamas mora da okonča njegovu vlast u Gazi i preda oružje Palestinskoj upravi“.
„Njujoršku deklaraciju“ su podržale sve arapske države, a potom su je usvojile 142 članica Generalne skupštine UN-a.
Hamas kaže da je spreman da preda vlast u Gazi nezavisnoj administraciji tehnokrata.
Kako je Barguti u zatvoru, Abas je u martu napunio 90 godina, Hamas je desetkovan, a Zapadna obala rasparčana, jasno je da Palestini nedostaju i vođstvo i usaglašenost njenih vođa.
Ali to ne znači da međunarodno priznanje nema značaja.
„To bi zapravo moglo da bude veoma dragoceno“, kaže Dijana Butu, mada upozorava: „Sve zavisi od toga zašto te zemlje to rade i kakve su im namere“.
Zvaničnik britanske vlade, koji nije želeo da se imenuje, rekao mi je da sama simbolika priznanja nije dovoljna.
„Pitanje je da li možemo da ostvarimo neki napredak, kako Generalna skupština UN-a ne bi bila samo strana koja je priznala (Palestinu kao državu)“.
Njujorškom deklaracijom su se zemlje potpisnice, među kojima je UK, obavezale da preduzmu „opipljive, vremenski ograničene i nepovratne korake ka postizanju mirnog rešenja palestinskog pitanja“.
Zvaničnici u Londonu ukazuju da se u Deklaraciji pominju ujedinjenje Gaze i Zapadne obale i podrška Palestinskoj upravi i održavanju palestinskih izbora (kao i arapski plan obnove Gaze), kao koraci koji moraju da se preduzmu posle priznanja.
Ali i oni znaju da su prepreke ogromne.
Tome se Izrael i dalje nepokolebljivo protiv i zapretio je da će odgovoriti formalnom aneksijom delova ili cele Zapadne obale.
U međuvremenu je predsednik Sjedinjenih Država (SAD) Donald Tramp jasno izrazio nezadovoljstvo povodom ove teme, rekavši prošle nedelje u Londonu: „Po tom pitanju nisam saglasan sa (britanskim) premijerom“.
U avgustu su SAD preduzele neuobičajen korak – poništile su ili odbile da izdaju vize desetinama palestinskih zvaničnika, što bi moglo da predstavlja kršenje pravila UN-a.
U Savetu bezbednosti UN-a SAD imaju pravo veta na bilo kakvo priznanje Države Palestine, a čini se da Tramp ne odustaje od njegovog plana stvaranja takozvane „Rivijere“ u Gazi, po kojem bi SAD preuzele „dugoročno vlasništvo“ nad Gazom.
Što je najvažnije, njegov plan uopšte ne pominje Palestinsku upravu, već samo „reformisanu palestinsku samoupravu“, niti o bilo kakvoj budućoj vezi između Gaze i Zapadne obale.
Dugoročno gledano, budućnost Gaze je možda negde između Njujorške deklaracije, Trampovog plana i arapskog plana obnove.
Svi ti planovi, svaki na različit način, pokušavaju da spasu nešto u Gazi koja se nalazi u katastrofalnoj situaciji u protekle dve godine.
A kakav god bio ishod ovog procesa, moraće da pruži odgovor na pitanja kako će izgledati Palestina i ko će njome rukovoditi.
Ali za Palestince poput Dijane Butu postoji mnogo hitnije pitanje.
Kaže da bi najviše volela da ove zemlje spreče dalja ubijanja u Gazi.
„I da urade nešto da to zaustave, umesto da pažnju usmeravaju na pitanje državnosti“.
