Nekadašnja britanska premijerka Margaret Tačer, prenosi Science Alert, bila je poznata po tome što je spavala samo četiri sata – noću. Radila je do kasno, ustajala rano i činilo se da sa malo sna uspijeva da postigne sve što je planirala. Za većinu nas, takav raspored spavanja bio bi katastrofalan. Bili bismo stalno pospani, nefokusirani i posezali bismo za grickalicama i kofeinskim napicima..
Zašto se čini da nekim ljudima treba manje sna nego drugima – pitanje je koje godinama fascinira naučnike. Činjenica je da postoji mala grupa ljudi kojima ne treba mnogo sna. Smatramo da je njima „jednostavno, po prirodi dovoljan kratak san“.
Mogu savršeno dobro da funkcionišu sa samo četiri do šest sati sna svake noći, često tokom čitavog života.
Generalno, oni ne osjećaju umor, ne dremaju i ne pate od uobičajenih negativnih posliedica nedostatka sna. Naučnici ovo nazivaju prirodnim fenotipom kratkog sna – biološkom osobinom koja ljudima omogućava da iskoriste sve prednosti sna tokom malo vremena.
Istraživači su 2010. godine otkrili genetske mutacije koje pomažu u objašnjenju ovog fenomena. Osobe koje malo spavaju imaju retke varijacije u određenim genima, koje izgleda čine njihov san – efikasnijim.
Nedavna studija analizirala je ženu u sedamdesetim godinama sa jednom od ovih retkih mutacija. Uprkos tome što je spavala samo šest sati noću veći dio svog života, ona je ostala fizički zdrava, mentalno oštra i vodila je ispunnjen, aktivan život. Naučnicima se činilo da je njeno telo jednostavno „programirano“ da joj je dovoljno manje sna.
Keli Sansom, istraživač sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Flinders i Piter Istvud, zamjenik prorektora za istraživanje i inovacije Univerziteta Merdok, ističu da i dalje učimo o tome koliko su česte navedene genetske mutacije i zašto se javljaju.
Međutim, nisu svi koji manje spavaju prirodno tako „naštelovani“. Mnogi su samo hronično lišeni sna. Često je njihov kratak san posljedica dugog radnog vremena, društvenih obaveza ili vjerovanja da je manje spavanja znak snage ili produktivnosti.
U današnjoj kulturi užurbanosti, uobičajeno je čuti ljude kako se hvale kako snalaze sa samo nekoliko sati. Ali za prosječnu osobu to nije održivo, upozoravaju Sansomova i Istvud.
Akumulacija negativnih efekata
Efekti kratkog sna se vremenom akumuliraju, stvarajući ono što je poznato kao „dug sna“. To može dovesti do loše koncentracije, promjena raspoloženja, mikrospavanja (kratkih prolaza u san), smanjenih performansi, pa čak i dugoročnih zdravstvenih rizika.
Konstantno lišavanje dovoljno sna je povezano sa povećanim rizikom od gojaznosti, dijabetesa, visokog krvnog pritiska i kardiovaskularnih bolesti (srčanih bolesti i moždanog udara).
Da bi nadoknadili izgubljeni san tokom nedelje, mnogi ljudi pokušavaju da to „nadoknade“ vikendom.
Takva praksa može pomoći u otplati „dijela duga sna“ koji se nakupio u kratkom roku. Istraživanja sugerišu da jedan do dva dodatna sata sna vikendom ili dremanje kada je to moguće može pomoći u smanjenju negativnih efekata kratkog sna. Međutim, to nije savršeno rešenje.
Vikend-san (duže spavanje subotom i nedjeljom) i dodatne dremke uglavnom neće u potpunosti riješiti problem sa snom. Ova tema je i dalje predmet tekuće naučne debate .
„Nedavna velika studija sugeriše da vikend-san verovatno neće smanjiti kardiovaskularne rizike povezane sa hroničnim kratkim snom. Velike promjene u bioritmu spavanja mogu poremetiti unutrašnji sat vašeg tijela, a previše spavanja vikendom može otežati uspavljivanje u nedjelju uveče, što može značiti da započetnete radnu nedjelju manje odmorni“, kaže dvoje istraživača.
Sve više dokaza ukazuje da duža praksa neredovnog sna može imati važan uticaj na opšte zdravlje i na veći rizik od prerane smrti.
Održavanje redovnog ritma spavanja može biti posebno izazovno za ljude sa netradicionalnim rasporedima rada, kao što je to slučaj sa osobama koje rade su u smjenama.
Istraživači su se pitali da li je Margaret Tačer zaista bila „prirodni kratki spavač“.
„Teško je dati odgovor na to pitanje. Neki izvještaji sugerišu da je tokom dana dremala na zadnjem sjedištu automobila između sastanaka. To bi moglo da znači da je jednostavno bila lišena sna i da je kompenzovala akumulirani dug sna kada je to mogla“, smatraju Sansomova i Istvud.
Odvojeno od toga da li je neko prirodno „kratak spavač“, postoji niz drugih razloga zašto ljudima može biti potrebno više ili manje sna nego drugima. Faktori poput starosti i osnovnog zdravstvenih stanja mogu značajno uticati na potrebe za snom.
Na primjer, starije osobe često doživljavaju promjene u svojim cirkadijalnim ritmovima i vjerovatnije je da će patiti od fragmentiranog sna zbog stanja kao što su artritis ili kardiovaskularne bolesti.
Potrebe za snom variraju od osobe do osobe, i dok se jedan mali broj srećnika može pohvaliti da im je dovoljno svega nekoliko sati sna, većini nas je potrebno sedam do devet sati noću da bismo se osjećali normalno i funkcionisali kako treba.
Ako sebi redovno uskraćujete san i oslanjate se na vikende da biste nadoknadili propušteno, možda je vrijeme da preispitate svoju rutinu. Na kraju krajeva, san nije luksuz – to je biološka nužnost.
