Ovako porodice surovo ubijenih 14 žetelaca iz Starog Gracka kod Lipljana govore o tragediji koja ih je zadesila tog 23. jula 1999. godine. Patnju koju osećaju ne mogu da opišu ni posle toliko vremena. Žive zbog sećanja na najdraže, a uoči godišnjice bol je najveća.
Tada ih sve podseti na masakr koji je ovo maleno, pitomo selo, zavio u crno. Jer, toga dana dok su sakupljali žito na najsvirepiji način masakrirani su njihovi sinovi, očevi, rođaci, komšije… Ali, sa polja se više nisu vratili svojim kućama jer je iz zasede ubijeno 14 Srba.
Najmlađi Novica imao je 17 godina. Radovao se punoletstvu koje je trebalo da proslavi za tri dana. Ubijen je u petak, a u ponedeljak je trebalo da napuni osamnaest. U večnost sa njim su otišli i njegov otac Momčilo (43), stričevi Mile (39) i Slobodan (32). Na njivama
umesto pšenice „pokošeni“ su i braća Jovica (29) i Rade Živić (32), Saša (36) i Ljubiša Cvejić (60), Stanimir (44) i Božidar Đekić (52), Andrija Odalović (32), Miodrag Tepšić (48), Milovan Jovanović (30), kao i najstarija žrtva ovog masakra Nikola Stojanović (63) koji je izbegao iz susednog sela Krajišta.
– Zločinci su im prišli blizu, nisu stigli ni da pokušaju da se odbrane. Čuli smo čak da su ubice bile obučene u uniforme Kfora. Zato su možda i pomislili da su vojnici došli da ih zaštite i nisu ni pokušali da se spasu – priča nam Slavica Caca Janićijević Popović koja je u „krvavoj žetvi“ ostala bez brata, oca, stričeva…
I dok suza suzu stiže, Slavica ne prestaje da okrivljuje vojnike Kfora koji rodbini nisu dali ni da se oproste od najrođenijih. Pet dana su ih potom, kaže, držali u prištinskoj bolnici gde je navodno rađena obdukcija.
Podsjeća da su žitelji vojnike Kfora danima pre tragedije molili da ih zaštite u njivama dok sakupljaju letinu. I dalje se pita zašto vojnici ove misije nisu pružili pomoć Srbima iz Starog Gracka? Zašto su dozvolili da budu mete Albancima? Svaka druga rečenica ove žene je pitanje. Pitanje zašto su njeni brat, otac i stričevi ubijeni. Ali, i ostali žitelji Starog Gracka. Andrija Odalović (24) jedinac. Braća Živić, mladi ljudi, roditelji… Zato je Slavici Janićijević Popović iz Krajišta, kod Lipljana, najteži i najcrnji dan u godini 23. jul, kao i porodicama ostalih žeteoca. Od tog masakra mještani su često na meti napada Albanaca koji su počeli čak i da nastanjuju selo. Da grade velelepne kuće, dok Srbi i dalje strepe za svoju i bezbjednost djece.
– Sigurni smo da britanski vojnici Kfora koji su bili zaduženi za bezbednost znaju ko je ubio naše najmilije. Njih su naši mještani, prethodno, pet dana molili da ih obezbeđuju tokom žetve. Čekali su njihovu zaštitu, ali žito je bilo prezrelo i više nije moglo da čeka. Četrnaestoro najhrabrijih krenulo je u popodnevnim satima u njive i nije se vratilo – jecajući ponavlja ova hrabra ali izmučena žena.
Kaže i da su vest o masakru saznali tek u večernjim satima, a kuknjava i jauci kao da i danas odjekuju selom u kosovsko-metohijskoj ravnici.
– Opelo našim stradalnicima tada je služio lično patrijarh Pavle – prisjeća se Slavica dok pokazuje čitulju sa slikama i imenima ubijenih žetelaca. Njihova imena nalaze se i na spomen-ploči u centru sela, a većina spomenika na lokalnom groblju koje je u više navrata minirano, polomljena je.
