Poremećaj hiperaktivnosti sa deficitom pažnje (ADHD) je neurorazvojni poremećaj za koji se procenjuje da pogađa oko 2,5% dece i odraslih širom sveta. Poremećaj karakteriše nemogućnost obraćanja pažnje na stimulanse tokom dužeg vremenskog perioda, uz hiperaktivno i impulsivno ponašanje.
Iako sada postoji opsežna literatura o neuronauci koja se fokusira na ADHD, biološki mehanizmi koji podupiru njegovu genezu i razvoj su još uvek slabo shvaćeni. Prethodni nalazi ukazuju na to da je vizuelna percepcija pacijenata sa ADHD-om prekomerno aktivirana, posebno dok završavaju kognitivne zadatke.
Nekoliko studija je takođe otkrilo da dugotrajni stimulansi mogu poboljšati vidnu oštrinu kod dece sa ADHD-om, što bi im zauzvrat moglo pomoći da se selektivno fokusiraju na određene vizuelne stimulanse tokom dužeg vremenskog perioda. Ovi dokazi su i dalje oskudni, a terapeutska vrednost ovih stimulansa tek treba da se sa sigurnošću utvrdi.
Istraživači sa Šeste bolnice Univerziteta u Pekingu i Instituta za mentalno zdravlje Univerziteta u Pekingu, Ključne laboratorije za mentalno zdravlje NHC-a i Nacionalnog centra za klinička istraživanja za mentalne poremećaje i Pekinškog normalnog univerziteta nedavno su sproveli studiju koja se bavila kontekstualnom vizuelnom percepcijom dece sa dijagnozom ADHD se razlikuje od onog kod dece bez ADHD-a.
Njihov rad, objavljen u Evropskom arhivu za psihijatriju i kliničku neuronauku, takođe procenjuje efekte jedne doze metilfenidata, stimulansa centralnog nervnog sistema (CNS) koji se takođe prodaje pod brendovima Ritalin i Concerta, na mozak dece sa ADHD-om. dijagnoze.
„Patogeneza prekomerno aktivirane vizuelne percepcije kod ADHD-a ostaje nejasna, što se tumači kao kognitivna kompenzacija“, napisali su Ksiangsheng Luo, Chen Dang i njihove kolege u svom radu. „Postojeće studije su predložile da su perceptivne abnormalnosti kod neurorazvojnih poremećaja povezane sa disfunkcijom sistema kontekstualnog znanja, što utiče na razvoj i formiranje percepcije. Pretpostavili smo da promene u kontekstualnim stanjima takođe mogu biti odgovorne za izazivanje perceptivnih abnormalnosti kod ADHD-a.“
Luo, Dang i njihove kolege su pretpostavili da bi deca sa ADHD-om vizuelno percipirala svoj okolni kontekst ili okruženje drugačije nego kontrolna deca (tj. deca bez ADHD dijagnoze). Da bi testirali ovu hipotezu, sproveli su eksperiment u kojem je učestvovalo 135 dece iz Kine sličnog uzrasta, od kojih je 70 dijagnostikovano sa ADHD.
Od dece je zatraženo da popune upitnike, učestvuju u polustrukturiranom intervjuu i završe zadatak vizuelne pretrage. Ovaj zadatak se sastojao u izveštavanju o položaju mete (tj. kruga) uz ignorisanje 11 ometajućih stimulusa (tj. dijamanata) koji ga okružuju.
Dok su deca ispunjavala ovaj zadatak, istraživači su koristili elektroencefalogram (EEG) da izmere električnu aktivnost u njihovom mozgu. Ovo im je takođe omogućilo da otkriju potencijale vezane za događaje (ERP), male napone generisane kao odgovor na specifične stimuluse.
Luo, Dang i njihove kolege su takođe sproveli drugi eksperiment koji je uključivao 19 dece sa ADHD-om. Od ove dece je zatraženo da završe isti vizuelni zadatak koji je korišćen u prvom eksperimentu, ali pre i nakon što su im dali jednu dozu metilfenidata.
„Ova studija je procenila karakteristike alfa pre stimulusa i njegov odgovor na jednu dozu metilfenidata (MPH)“, objasnili su Luo, Dang i njihove kolege u svom radu. „Alfa oscilacije pre stimulusa i aktivnost P1 bile su značajno veće kod dece sa ADHD nego kod kontrolne grupe. Preterano aktivirani prestimulus alfa pozitivno je predvideo P1. I prestimulus alfa i prekomerna aktivacija P1 imaju blagotvorne efekte na kognitivne performanse kod dece sa ADHD. Ne primećen je interventni efekat jedne doze MPH na kompenzatornu aktivaciju alfa i P1 pre stimulusa.“
Sve u svemu, nedavni rad Luoa, Danga i njihovih kolega sugeriše da kada se deca sa ADHD-om bave kognitivnim zadacima, njihova kontekstualna vizuelna percepcija je preterano aktivirana, što ih navodi da ih lakše ometaju drugi stimulansi iz okruženja koji nisu povezani sa zadatkom. Pored toga, tim je otkrio da iako je jedna doza metilfenidata poboljšala sposobnost dece da vizuelno traže ciljne objekte i povećala brzinu i konzistentnost njihovih odgovora tokom vizuelnog zadatka, to nije uticalo na ove „abnormalnosti“ u kontekstualnoj vizuelnoj percepciji, možda naglašavajući potrebu da se razviju dodatne intervencije koje bi ih ciljale.
„Naši nalazi su proširili perceptivnu aktivaciju na sistem kontekstualnog znanja, sugerišući da je kompenzaciona percepcija kod dece sa ADHD-om verovatnije da je kognitivni operativni proces regulisan odozgo nadole“, napisali su Luo, Dang i njihove kolege u svom radu. „Dalje, perceptivne abnormalnosti kod dece sa ADHD-om su neosetljive na jednu dozu metilfenidata, što može biti usko povezano sa neurorazvojnim promjenama, što zahtjeva razvoj srodnih intervencija.
