Praznik rada evocira najdublja sjećanja generacija koje su nekada ovaj dan slavile s ponosom, zajedništvom i pjesmom. Savo Kaluđerović i Mileva Đuratović, penzioneri iz Doma starih Podgorica, sa bogatim životnim iskustvom, govorili su za „Boje jutra“ na TV Vijesti o tome šta je nekada Prvi maj značio, a šta nam danas nedostaje.
„Sjećam se kad smo kao momci od 30-ak godina išli na radne akcije. Svaka rabota se radila, a ljudi su živjeli nekako srednje – ali zadovoljno. Veseli smo bili, posjećivali se, među nama je bila velika sloga“, kaže Savo, rodom iz sela nadomak Cetinja.
Dodaje da su praznici bili prilika da se cijelo selo okupi.
„Čekali smo Prvi maj da svi zajedno pravimo put, veselje, bolji ručak“, kaže penzioner.
Ni Mileva, rođena 1943. u zapadnoj Srbiji, ne zaboravlja miris logorske vatre i ritam kola.
„Išlo se na Uranak, gore na brdo Đunis. Ložila se logorska vatra, igralo se kolo – prvo kozaračko, pa srbijansko, pa čačak. Kozaračko je bilo obavezno, to je bio pečat tog dana“, prisjetila se.
Ističu da je tada rad bio poštovan i cijenjen.
„Radio sam u Obodu. Obod je bio druga majka – ne meni, nego 90 odsto Cetinjana. Znali smo za Prvi maj da idemo autobusima po Jugoslaviji. Pjevali smo pjesme Titu, grad se tresao“, ispričao je Kaluđerović.
Za Milevu, duh tog vremena bio je u jednostavnosti i solidarnosti.
„Nije se nikad pitalo ko je ko – ni Hrvat, ni Musliman, ni Srbin. Bili smo svi Jugosloveni. Danas… danas toga nema“, dodaje.
Mladima poručuju da idu uvijek u radne pobjede.
„Rad se uvijek isplati. Koliko god sistem bio loš – mora da se radi i da se bori. Tada dođu i prava radnika“, kaže Mileva.
„Ako bude više sloge – biće sve bolje. Idemo da radimo, idemo u radne pobjede“, poručuje Savo.
