Reakcije i stavovi povodom zatvaranja tri poglavlja u pregovorima o članstvu Crne Gore u EU i posebno polemike oko hrvatskog blokiranja privremenog zatvaranja Poglavlja 31 (spoljna, bezbednosna i odbrambena politika) postavilo je ponovo na sto pitanje: kome je u Crnoj Gori zaista stalo do Crne Gore?
Notorna je činjenica da Nova srpska demokratija i Demokratska narodna partija neće nikada nešto reći, podržati ili uraditi što bi moglo da ide protiv režima u Beogradu ili u Moskvi. Ovde treba podvući i da su oni uz Srbiju samo dok su u Beogradu na vlasti stranke i lideri koji u Vladimiru Putinu vide velikog državnika. Privrženost Andrije Mandića i Milana Kneževića Aleksandru Vučiću visi iznad evropskih aspiracija Crne Gore kao Damoklov mač. U vladajućoj koaliciji oni su Ahilova peta koju gađaju ne samo oni koji ne žele Crnu Goru u EU, već i oni koji bi da vrate što brže DPS na vlast.
Dve godine posle pada s vlasti i odlaska s čela stranke, Milo Đukanović i dalje vedri i oblači u Demokratskoj partiji socijalista. Kao što Mandić i Knežević neće povući nijedan potez protiv predsednika Srbije, tako ni formalni čelnici DPS-a, Danijel Živković i Andrija Nikolić, neće napraviti ništa protiv osnivača partije ili se ograditi od njegovog nasleđa, a kamoli ga osuditi. Valja podvući da oni ostaju uz Đukanovića i pored jasnih dokaza Europola o tome šta je bila Crna Gora do pre četiri godine. A to svakako nije bila zemlja, da upotrebimo eufemizam, koja je mogla da uđe u EU, ni sada ni za 50 godina.
Bošnjački politički lideri mnogo više drže do toga šta će reći Ankara, a senzibilniji su i na stavove Sarajeva, nego na interese Crne Gore. U Podgorici je prošlo kao normalna stvar to što je Ervin Ibrahimović, kao šef diplomatije Crne Gore, prvo posetio Ankaru a ne Brisel, što je inače nepisano pravilo bilo da se radi o državama članicama ili kandidatima za članstvo u EU. Da ne govorimo o tome da je krajnje neuobičajeno da ministra spoljnih poslova jedne male zemlje primi predsednik države, pogotovo velike i uticajne kao što je Turska. I za Bošnjačku stranku važi, kao za bivši DF u odnosu prema Vučićevoj Srbiji, da nećete naći jedan nastup koji osuđuje poteze Ankare danas ili Porte u prošlosti.
Ništa manje nisu odani Tirani, i istina u manjoj meri Prištini, albanski politički lideri u Crnoj Gori. I oni, kao i njihove kolege iz srpskih i bošnjačkih partija, između Podgorice i Tirane ili Prištine uvek imaju više sluha i razumevanja za drugu stranu. Ni od njih nikada nećete čuti ništa protiv sunarodnika na Kosovu i Albaniji, a pogotovo ne protiv Aljbina Kurtija i Edija Rame. Ni kada Kurti priča o uniji Kosova i Albanije ili samoopredeljenju aludirajući na „ujedinjenje“ svih Albanaca na Zapadnom Balkanu (što podrazumeva i delove Crne Gore, Srbije, Severne Makedonije i Grčke) ili kada Rama daje podršku političkim rivalima albanskih stranaka ili pravi dilove sa Vučićem.
Spor zvanične Podgorice sa Hrvatskom takođe je otkrio ono što se već znalo: vođe hrvatske manjine u Crnoj Gori gledaju više u Zagreb nego u Podgoricu. U sporu svoje države sa Hrvatskom Adrijan Vuksanović drži stranu Plenkovićeve vlade. Uzaludno će te „guglati“ i tražiti neku izjavu ili stav Vuksanovića koja nije na liniji zvaničnog Zagreba, a kamoli kritiku, bilo da je u pitanju Prevlaka, školski brod „Jadran“ ili podizanje spomenika Miru Barešiću u Dragama.
Legitimno je postaviti pitanje: ako se tvrdi da su Srbi u Crnoj Gori bili za zajedničku državu sa Srbijom jer je to bio stav Beograda, da li je ispravno zapitati se da li su Bošnjaci, Albanci i Hrvati bili za nezavisnu Crnu Goru jer je to bio nacionalni interes Ankare/Sarajeva, Tirane/Prištine i Zagreba, ili kako bi se ponašali da su u Turskoj, Albaniji i Hrvatskoj bili za opstanak državne zajednice SCG?
Nakon odgovora na ta pitanja posledično se postavlja sledeće: ako su o nezavisnosti Crne Gore odlučivale komšijske države odnosno njihovi nacionalni interesi, da li će one odlučivati i o ulasku Crne Gore u EU ili, još preciznije, koje će političke snage uvesti Podgoricu u EU? Baš kao što je logična nedoumica oko DPS-ove iskrenosti oko brzog članstva Crne Gore u EU.
Naime, za razliku od drugih zapadnobalkanskih država, Crna Gora jedina nije imala, barem na rečima, antievropsku vladu, nijednu tešku prepreku, manjkavost, međudržavni spor, niti, sve do Hrvatske sada, državu članicu EU koja bi imala interes da je zaustavlja na evropskom putu. Dakle, zašto DPS nije vodio brže Crnu Goru ka EU?
Za 14 godina od obnove nezavisnosti Crne Gore njihov domet je bio da otvore sva poglavlja u pregovorima i da zatvore tri. Na osnovu čega stranka koja je „zarobila državu“ i drastično usporila put Crne Gore ka članstvu u EU reklamira sebe kao snagu koja može brže i sigurno da uvede zemlju u porodicu evropskih država?
Takođe, na primeru Slovačke i Mađarske, odnosno Roberta Fica i Viktora Orbana, vatrene evropeiste u mladosti, drugi je čak bio i Sorošev stipendista, vidimo u šta su transformisali svoje zemlje i pored toga što su članice EU i NATO.
Imajući u vidu prethogno rečeno, šta god mislili o Pokretu Evropa sad, Demokratama, Građanskom pokretu URA, Socijaldemokratama ili partiji u rađanju predsednika Jakova Milatovića, reč je o strankama koje nisu zagledane u nijednu od susednih prestonica, a nisu ni slepo odane jednom čoveku sa kontroverznom prošlošću i autokratskim ambicijama. Pomenute partije i njihovi lideri mogu da greše i greše – lepota slobode i demokratije je upravo u pravu na grešku – ali to rade zbog vlastitih pogrešnih procena ili (ne)sposobnosti, a ne zato što ispunjavaju nečiju državnu ili ličnu agendu.
ŠTA CRNA GORA MOŽE DA URADI U SUDARU SA HRVATSKOM
Blokiranje zatvaranja jednog poglavlja i prosleđivanje tzv. „Non papera“ sa zahtevima Zagreba da bi se odnosi između dve zemlje popravili, neka je vrsta markiranja terena pred definitivnu odluku kojim putem želi da krene Hrvatska u odnosima sa Crnom Gorom. U ovom momentu nije moguće predvideti da li se radi o potezima koji imaju za cilj da se problemi između dve države prevaziđu ili se radi o početku procesa koji bi mogao da preraste u totalnu blokadu.
Signali koji dolaze nisu dobri. Za razliku od rampe koju je Bugarska spustila prema Severnoj Makedoniji ili toga što je Grčka držala na čekanju prethodno Severnu Makedoniju i Albaniju, Hrvatska pokušava da lobira za svoje pozicije predstavljajući crnogorsku vladu i vladajuću koaliciju u negativnom svetlu, odnosno kao nedovoljno proevropsku. U tom kontekstu treba i tumačiti narativ koji forsiraju Zagreb i deo opozicionih partija koji žele da predstave blokadu kao monolitan stav EU a ne kapric jedne države članice.
Sofija i Atina su bile principijelne oko svojih zahteva bez obzira na to ko je na vlasti u Skoplju ili Tirani, dok Zagreb planski ostavlja utisak da bi promena vlasti u Podgorici bila prvi preduslov za promenu odnosa, odnosno spuštanje rampe. Tu ulazimo na vrlo klizav teren jer bi se radilo o direktnom mešanju u unutrašnje stvari jedne države i po evropskim standardima to je apsolutno neprihvatljivo.
Dodatna okolnost koja ide naruku Zagrebu je što DPS i još neke opozicione partije sipaju gorivo hrvatskoj strani, servirajući joj dodatne adute za usporavanje puta Crne Gore ka članstvu nadajući se da će tako uspeti da se vrate na vlast brže nego što očekuju.
Da se razumemo, vladajuća većina je napravila veliku grešku usvajanjem rezolucije o Jasenovcu, Dahau i Mauthauzenu, ali ne može se reći da u Hrvatskoj nisu samo čekali priliku da dobiju izgovor za podizanje barijera prema novoj vlasti u Podgorici i pored toga što je, uslovno rečeno, problematični deo koalicione većine ubedljivo manjinski.
Svima je jasno da u Zagrebu ne navijaju za DPS i njegove tradicionalne partnere zato što su to proevropske snage i garantuju brzo članstvo Crne Gore u EU. Da je tako, rešili bi 90 odsto pitanja iz „Non papera“ koji datiraju iz DPS-ovskog vršenja vlasti.
Naravno, odgovornost leži i na crnogorskoj vladajućoj koaliciji koja je upala u par zamki koje je Zagreb zajedno sa delom opozicionih partija postavio Podgorici. To se pre svega odnosi na ministra odbrane Dragana Krapovića, koji je trebalo strateški i taktički bolje da povuče određene poteze ili da izjave ili da izbroji do deset pre nego što iznese u javnost svoje mišljenje.
Dakle, šta može da uradi Crna Gora po pitanju hrvatske blokade? Podgorica mora da deluje na dva nivoa: vis-a-vis u odnosima sa Zagrebom i multilateralno sa EU članicama i SAD.
Predsednik Skupštine Crne Gore i lider NSD Andrija Mandić bi, ako zaista drži do toga da Crna Gora uđe u EU do kraja ove decenije i da tome presudan doprinos daju stranke bivšeg Demokratskog fronta, morao da napravi korak unazad i da se povuče sa pozicije predsednika Skupštine Crne Gore.
U ovom momentu, najslabija tačka vladajuće većine je Mandić, i on je glavna meta napada. Na domaćem planu mu se spočitava da je „četnički vojvoda“ a u evropskim krugovima ga opisuju kao „ruskog čoveka“ i neformalnog vođu vladajuće koalicije. Insistiranje DPS-a da Mandić vedri i oblači u vladajućoj koaliciji nije samo izraz animoziteta prema njemu, već i deo vrlo inteligentne strategije da se diskredituje premijer Milojko Spajić.
Motiv je vrlo jasan. U Evropi diskvalifikacija „četnički vojvoda“ nema nikakvu snagu, dok vezivanje za Putina i Moskvu i predstavljanje Mandića kao lidera u Podgorici predstavlja ozbiljnu optužbu, pogotovo za pribaltičke republike i nordijske države.
U takvoj konstelaciji, Mandićeva ostavka na mesto predsednika Skupštine bila bi vrlo mudar i taktički jedini ispravan potez, čak i iz njegovog ugla. Ako bi se lider NSD povukao sa parlamentarne funkcije, mogao bi da prikaže taj gest kao dokaz svoje posvećenosti EU putu i političke snage, a istovremeno bi prebacio loptu u dvorište druge strane.
U slučaju da to ne uradi u relativno kratkom roku, mogao bi da se nađe u veoma neugodnoj situaciji. Negativna kampanja protiv njega u EU neće prestati, štaviše biće pojačana, jer ga vide, kao što smo rekli, kao slabu tačku. Za Mandića je najgori mogući scenario da njegova ostavka bude rezultat pritiska iz EU. U tom slučaju, ona bi bila izraz slabosti a ne snage.
Korak unazad Mandića oduzeo bi teren Hrvatskoj i više ne bi mogla da vrši pritisak na Podgoricu budući da bi izgubila, kao metu, osobu koja obavlja jednu od tri najvažnije funkcije u državi a povezana je sa Rusijom i iskazuje pozitivan odnos prema Putinu i Moskvi. Drugim rečima, Zagreb bi ostao sam i morao bi da se povuče kako ne bi sam sebi napravio veću štetu.
Poziv Mandića predsedniku Sabora Gordanu Jandrokoviću je ili teška provokacija ili pokazatelj neoprostivog nepoznavanja diplomatskih pravila. Ne zna se šta više nanosi štetu Crnoj Gori.
Glavnu reč u otopljavanju odnosa sa Zagrebom mora da vodi premijer Milojko Spajić. Na njemu je da preuzme ulogu glavnog pregovarača u direktnom kontaktu sa hrvatskim premijerom Andrijom Plenkovićem, ako je potrebno i uz dobre usluge zvaničnika EU.
Paralelno, crnogorska diplomatija mora da se suprotstavi hrvatskom lobiranju da napravi klub članica EU koje bi podržale zahteve Zagreba i tako komotno blokirale Crnu Goru. Hrvatska će igrati na kartu pribaltičkih republika, nordijskih zemalja koje imaju veoma negativan odnos prema Rusiji, ali i država koje su tradicionalno vrlo skeptične prema proširenju EU.
U slučaju da nije moguće pronaći kompromis sa Hrvatskom, ključna stvar za napredak Crne Gore ka članstvu u EU biće izolovanje Hrvatske unutar EU, kao što je Zagreb uradio sa Ljubljanom kada je pregovarao svoj ulazak u Uniju.
Naravno, izolovanja Hrvatske unutar EU je veoma težak put, pogotovo ako Podgorica ne bi imala iza sebe i Vašington. Mnogo je bolje rešiti nesporazume sa Hrvatskom u direktnim pregovorima, uz pragmatičnost, strpljenje. Slikovito rečeno, Podgorica ne sme da se fiksira na drvo nego na šumu, počev od Mandićeve ostavke. A kada Crna Gora uđe u EU, neće sve biti rešeno, ali će biti manje teško.
