Nestašni funkcioner komunističke Jugoslavije najednom osvane u dalekoj, a egzotičnoj ambasadi.
Kada je pre sedam godina vladika Grigorije postavljen za episkopa Srpske pravoslavne crkve (SPC) u Nemačkoj, mnogima je ova odluka zaličila na oprobani jugoslovenski model slanja glasnog vladike daleko od matice.
„Ako je neko mislio da me ukloni, to sam možda najviše bio ja, jer sam želeo promenu.
„Iako sam daleko od otadžbine i ovde imam mnoga druga zaduženja, daljina ne može da umanji moju ljubav i brigu za narod kojem pripadam, te se zato moj glas ponekad i glasnije čuje nego kad sam fizički bio tamo”, kaže vladika Grigorije u intervjuu za BBC.
On je vladika sa mobilnim telefonom u ruci, Instagram profilom i blogom, koji smejući se kaže da mu danas manje vremena treba za put od Diseldorfa do Dubrovnika, nego što mu je nekad trebalo za deonicu od Višegrada do Trebinja.
„Za episkopa, sveštenika, a tako bi trebalo da bude i, na primer, sa ministrima, najvažnije je da bude dostupan ljudima, da ga čuju, vide, da pričaju sa njim.
„To pomaže i njemu, da ne poludi od ‘vlasti’, a i njima, da saznaju ko je on, šta priča i da tako odluče da li da ga prihvate.”
Vladika Grigorije rođen je 1967. kao Mladen Durić u centralnoj Bosni i Hercegovini (BiH), tada delu Jugoslavije, a zamonašio se u manastiru Ostrog, u Crnoj Gori, 1992. godine.
Od 1999. bio je na čelu Eparhije zahumsko-hercegovačke SPC, a 2018. godine prelazi u Diseldorf, grad na zapadu Nemačke, na čelo Eparhije diseldorfske i nemačke.
Čak i kad je vladika Grigorije daleko od Srbije, ona nađe način da dođe k njemu.
Dok govori za BBC na srpskom, priprema se da sa obližnjeg diseldorfskog aerodroma poleti za Minhen, u susret studentima koji mesecima na protestima, sada već širom Evrope , traže istinu o padu nadstrešnice u Novom Sadu, kada je stradalo 16 ljudi.
„Danas ljudskost putuje na bicklima, pešači, budi ljudskost kod onih koji je sretnu.
„To je nešto najlepše što nam se dogodilo prethodnih 30-40 godina.”
Višemesečne studentske proteste, vladika Grigorije vidi kao suprotstavljenost dobra i zla.
„Neljudskost mnogo galami, priča i laže, slična je đavolu, stalno nešto došaptava.
„Ona nije brojnija, ali je nametljivija, pa se ljudskost povuče – dok se ne prevrši svaka mera, što se upravo desilo u Srbiji.”
Ipak, za vladiku Grigorija, studentski protesti mnogo dublje utiču na društvo od pitanja koje neposredno pokreću.
„Studenti postaju ogledalo koje neumitno sve razobličava, a svi se mi u tom ogledalu ogledamo.
„Moj najveći strah je da će neko hteti nasilno da razbije to ogledalo, jer mnogima nije prijatan odraz koji u njemu vide.”
Iako i sam vladika Grigorije podseća da je crkva devedesetih godina 20. veka, za vreme vlasti Slobodana Miloševića, najpre zauzimala kontroverzne stavove prema njegovom režimu, a onda otvoreno pozivala na smenu i vladu „nacionalnog spasa”, saglasan je da je SPC danas daleko od sličnog stava.
„Danas nismo ni blizu toga.
„Neki misle da baš tako treba, ali ja govorim ono što mislim da je ispravno, iako ne isključujem da možda i grešim.”
Gotovo od početka episkopske karijere, Grigorija su pratile tvrdnje da se u svešteničkoj mantiji bavi politikom, a za to ga je otvoreno optuživao i Aleksandar Vučić, predsednik Srbije .
Iako se sa Vučićem po službenoj dužnosti sastajao i u četiri oka, vladika kaže da poslednjih godina nije odlazio ni na ručkove koje je predsednik Srbije tradicionalno organizovao za članove Sabora SPC, najvišeg crkvenog tela.
„Nakon svega što se dogodilo i nakon svega već rečenog, nemam potrebu ništa dodatno da kažem”, opisuje trenutni odnos sa sadašnjim predsednikom Srbije.
Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske, jednog od dva entiteta BiH, vladika Grigorije smatrao je za prijatelja .
„Istina je da se nikada ne odričem prijatelja, a na njima je kako će se oni postaviti u odnosu na mene – tako je i u ovom slučaju.”
Dodiku je upravo Nemačka nedavno inicirala uvođenje sankcija , a od ranije se nalazi na sličnim listama Sjedinjenih Država i Velike Britanije .
„On je bio čovek koji je izgledao fleksibilno, a to je za Bosnu i Hercegovinu najvažnije.
„Mislio sam da će imati dobre odnose sa komšijama, čak i ako ne bude uspevao da ih voli.”
Vladika Grigorije kritičan je i prema srpskoj opoziciji.
„Nije prijatno čuti, ali treba reći da svi ljudi u opoziciji koji su pretrpeli torturu i provlačenje kroz blato, a pritom nisu uspeli da donesu promene, treba da se sklone.“
Svestan je mitropolit nemački da pojedini stavovi koje iznosi ne izazivaju oprečne odgovore samo u javnosti, već i u crkvi kojoj pripada.
„Znam da su moji stavovi vrlo često, za neke ljude u crkvi, preslobodni.”
Srpska pravoslavna crkva danas je za medije jedna od najzatvorenijih društvenih institucija, a BBC na srpskom bezuspešno je pokušavao u više navrata da dobije stavove ove verske zajednice o različitim pitanjima.
Razgovor sa vladikom Grigorijem bila je prilika za dobijanje nekih odgovora.
Još kao vladika zahumsko-hercegovački, Grigorije je učestvovao u osnivanju fondacije koja je, između ostalog, najavljivala pomoć ljudima koji se leče od steriliteta, kao i finansiranje vantelesne oplodnje .
Ipak, u SPC postoje i suprotni stavovi , koji tvrde da se vantelesnom oplodnjom ostvaruje „masovno ubijanje nerođenih ljudi“, jer bude oplođeno više jajnih ćelija.
Vladika Grigorije kaže da, poput pitanja transplantacije organa, vantelesnoj oplodnji pristupa i kao čovek koji u okolini, među prijateljima, vidi decu rođenu na ovaj način i ljude izlečene zahvaljujući donorstvu organa.
„Ono što uvek možemo jeste ljude voleti, biti im uteha, pritrčati im u pomoć.”
Odnos SPC prema LGBT ljudima nije bez kontroverzi.
Dok je, po izboru za patrijarha, aktuelni vođa SPC Porfirije izrazio razumevanje za LGBT pitanja , pa čak i za pravno regulisanje istopolnih zajednica, crkva se kasnije vratila glasnom protivljenju ostvarivanja već postojećih i garantovanih prava ovih ljudi.
„Ukoliko mi se neko o tome ispovedi, kao što se dešavalo, ja bih mu govorio – budi tu, u crkvi, moli se, niko te odavde neće izbaciti.”
O jednoj temi, kontroverznoj za srpsku crkvu, njen mitropolit u Nemačkoj nema ni najmanju dilemu.
Rodno senzitivan jezik , koji je u saopštenjima SPC označavan kao ekstremno nasilje i pogrdno nazivan „dženderizacijom” , za vladiku Grigorija nije tema kojoj se bavio.
„Jezik, čini mi se, u stopu prati i najtačnije registruje društvene promene, a to najbolje vidimo na primeru novih reči ili novih značenja već postojećih reči koje su iznedrili studentski protesti.
„Ponekad je potrebno vreme da se jezičke promene prihvate, ali mislim da same promene nije moguće zaustaviti – i u Crkvi imamo reči kao što su monahinja, igumanija, popadija i ne vidim da njihovo postojanje bilo koga ugrožava.”
Na čelu Srpske pravoslavne crkve od 2021. godine je patrijarh Porfirije.
Za vladiku Grigorija, koji je i sam bio kandidat za najvišu funkciju , ova uloga danas je veoma složena i teška, pa dodaje da „ne bi bio u koži” aktuelnog patrijarha.
„On je veoma složena ličnost, obrazovana, pronicljiva i sposobna, a ako tu sposobnost upotrebi, mi ćemo imati šanse.
„Ali ako bude nefleksibilan, to će biti jako teško, pre svega za njega, a onda i za sve nas”, upozorava on.
Kao rezultat sopstvenih sedam godina boravka u Nemačkoj, vladika Grigorije kaže da je rešen najveći problem crkvene zajednice u ovoj zemlji: niko više ne priča o ekonomskom opstanku parohija jer „one ne samo da nisu zamrle, nego se čini izvesnim da postoji prostor za osnivanje novih”.
„Najveća prednost ovde jesu ljudi, imamo izuzetne pravnike, inženjere, umetnike, ekonomiste, na najvišem nivou u ovoj zemlji.
„Ali isto tako, imamo i one obične ljude, radnike, koji su vredni i primerni građani.”
S neskrivenom radošću, mitropolit nemački opisaće da su crkve pune mladih ljudi, a da su pravoslavci jedina hrišćanska grupa u Nemačkoj čiji broj neprestano raste.
Ipak, ljudi srpskog porekla i dalje nema u najvišim političkim strukturama Nemačke, što vladika Grigorije objašnjava turbulentnom prošlosti.
„Donedavno je najveći problem bila podela na četnike, partizane, ljotićevce, što je ranije rasparčavalo tkivo na nekoliko strana, a koštalo nas je zajedničkog društvenog uspeha.
„Takođe, gastarbajteri su imali ideju da su ovde samo privremeno, ali se ta ideja raspršila u ratu devedesetih, kad su njihove kuće u Jugoslaviji uništene, pa je i ideja o povratku izgubila smisao.”
U 58. godini, vladika Grigorije smatra da se nalazi gotovo na polovini sopstvenog boravka u Nemačkoj.
Očekuje da, nakon službe na ovom mestu, ode u penziju.
„Nadam se da će tada biti prilike da se posvetim stvarima za koje trenutno nemam mnogo vremena, poput pisanja.
„(Ernest) Hemingvej je rekao da čovek za dve godine nauči da priča, a treba mu više od 60 da nauči da ćuti – i ja verujem da će, kako vreme prolazi, osim kroz knjige, biti sve manje potrebe da pričam.”
Da ne postane patrijarh, zaklela ga je majka , sa kojom je odrastao posle rane smrti oca.
Na opasku da ga nije zaklela i da se ne bavi politikom, ima jasan odgovor.
„Ja se ne bavim politikom, bavim se ljudima.
„Ali ljudi zavise od politike – od nje, hteli mi to priznati ili ne, zavisi naš život ovde na zemlji.”
Ipak, sve vreme, bavi se i sobom.
U poslednjoj knjizi koju je napisao („Stranac u šumi”), opisuje razgovor mladog monaha i starog pustinjaka koji se susreću na skrovitom mestu i razmenjuju životne i religijske tajne.
Ispričana u neobičnoj formi, priznaje da je priča odraz njegovog unutrašnjeg dijaloga mladog i starijeg sebe.
„Treba da se susretnemo sami sa sobom, sa svojim strahovima.
„To je uvek psihološki dobro, ali je dobro i duhovno”, kaže vladika Grigorije.
