Jedinjenje u psihodeličnim pečurkama pomoglo je osobama koje piju da smanje ili potpuno odustanu u najrigoroznijem testu psilocibina na alkoholizam.
Potrebno je više istraživanja da bi se videlo da li efekat traje i da li funkcioniše u većoj studiji. Mnogi koji su uzimali lažni lek umesto psilocibina takođe su uspeli da piju manje, verovatno zato što su svi učesnici studije bili visoko motivisani i primali terapiju razgovora.
Psilocibin, koji se nalazi u nekoliko vrsta pečuraka, može izazvati sate živopisnih halucinacija. Autohtoni ljudi su ga koristili u ritualima lečenja i naučnici istražuju da li može da ublaži depresiju ili da pomogne dugogodišnjim pušačima da prestanu pušiti. To je nezakonito u SAD, iako su ga Oregon i nekoliko gradova dekriminalizovali. Počevši od sledeće godine, Oregon će dozvoliti njegovu upotrebu pod nadzorom licenciranih fasilitatora.
Novo istraživanje, objavljeno u sredu u JAMA Psichiatri, je „prvo moderno, rigorozno, kontrolisano ispitivanje“ o tome da li može pomoći i ljudima koji se bore sa alkoholom, rekao je Fred Baret, neuronaučnik sa Univerziteta Džon Hopkins koji nije bio uključen u studiju.
U studiji, 93 pacijenta su uzela kapsulu koja sadrži psilocibin ili lažni lek, ležala na kauču, pokrivenih očiju i slušala snimljenu muziku preko slušalica. Dobili su dve takve sesije, u razmaku od jednog meseca, i 12 sesija terapije razgovorom.
Tokom osam mjeseci nakon prve sesije doziranja, pacijenti koji su uzimali psilocibin bili su bolji od druge grupe, pili su obilno oko 1 u 10 dana u proseku naspram oko 1 u 4 dana za grupu koja je uzimala lažne pilule. Skoro polovina onih koji su uzimali psilocibin u potpunosti je prestala da pije u poređenju sa 24% kontrolne grupe.
Samo tri konvencionalna leka – disulfiram, naltrekson i akamprozat – su odobrena za lečenje poremećaja upotrebe alkohola i nije bilo novih odobrenja za lek u skoro 20 godina.
Iako se ne zna tačno kako psilocibin funkcioniše u mozgu, istraživači veruju da povećava veze i, barem privremeno, menja način na koji se mozak organizuje.
„Više dijelova mozga razgovara sa više delova mozga“, rekao je dr Majkl Bogenšuc, direktor NIU Langone centra za psihodeličnu medicinu, koji je vodio istraživanje.
Manje se zna o tome koliko bi te nove veze mogle biti trajne. U teoriji, u kombinaciji sa terapijom razgovorom, ljudi bi mogli lakše da prekinu loše navike i usvoje nove stavove.
„Postoji mogućnost da se funkcionalna organizacija mozga zaista promjeni na relativno trajni način“, rekao je Bogenschutz.
Pacijenti su opisali uvide koji su im promenili život i koji su im dali trajnu inspiraciju, rekao je Bogenschutz.
Meri Bet Or, 69, iz Buriena, u Vašingtonu, rekla je da su je njene halucinacije izazvane psilocibinom – letenje iznad pejzaža koji oduzimaju dah i telepatski stapanje sa kreativnim ljudima kroz istoriju – naučile da nije sama.
Pre nego što se upisao u studiju 2018., Or je pio pet ili šest pića svake večeri i više vikendom.
„Količina je bila neprihvatljiva, a ipak nisam mogla da se zaustavim“, rekla je ona. „Nije postojao prekidač za isključivanje kome bih mogao da pristupim.“
Tokom svog prvog psilocibinskog iskustva, videla je viziju svog pokojnog oca, koji joj je dao par orlovskih očiju i rekao: „Idi. Rekla je terapeutima koji su je nadgledali: „Ove orlove oči ne mogu da vide Božje lice, ali znaju gde je.
Dvije godine je potpuno prestala da pije, a sada povremeno popije čašu vina. Više od terapije razgovorima, ona pripisuje psilocibin.
„To mi je alkohol učinilo nebitnim i nezanimljivim“, rekao je Or. Sada, „vezan sam za svoju decu i svoje voljene na način koji samo isključuje želju da budem sam sa alkoholom.“
Pacijenti koji su primali psilocibin imali su više glavobolje, mučnine i anksioznosti od onih koji su uzimali lažni lek. Jedna osoba je prijavila misli o samoubistvu tokom sesije psilocibina.
U ovakvom eksperimentu, važno je da pacijenti ne znaju ili ne pogađaju da li su dobili psilocibin ili lažni lek. Da bi to pokušali da postignu, istraživači su kao placebo odabrali generički antihistaminik sa nekim psihoaktivnim efektima.
Ipak, većina pacijenata u studiji je tačno pogodila da li su dobili psilocibin ili lažnu pilulu.
Pol Mejvis nije mogao da pogodi. 61-godišnjak iz Viltona u Konektikatu je dobio placebo, ali je ipak prestao da pije. Kao prvo, terapija razgovorima je pomogla, sugerišući mu da je njegov emocionalni život zastao u 15. godini kada je počeo da pije da bi se osećao ukočeno.
I opisao je trenutak koji mu je promenio život tokom seanse na kojoj je uzimao lažnu drogu: Zamišljao je smrt voljene osobe. Odjednom ga je obuzela intenzivna, onesposobljavajuća tuga.
„Plakala sam, što nije tipično za mene. Znojio sam se. Bio sam uskraćen“, rekao je. „Dok pokušavam da pomirim ovu tugu, kao, zašto ovo osećam?
„Odmah sam pomislio: ‘Piće je jednako smrti’.“ Rekao je da od tada nije pio piće.
Dr Mark Vilenbring, bivši direktor istraživanja lečenja u Nacionalnom institutu za zloupotrebu alkohola i alkoholizam, rekao je da je potrebno više istraživanja pre nego što se psilocibin može smatrati efikasnim dodatkom terapiji razgovora. On je primetio da je razgovor sa terapeutom pomogao obema grupama – onima koji su dobili psilocibin i onima koji nisu – i čini se da je dodatna korist psilocibina vremenom nestala.
„Apsolutno je primamljivo“, rekao je Vilenbring. „Da li je potrebno više istraživanja? Da. Da li je spreman za udarni termin? Ne.“
