Beskrajne su spekulacije o haosu koji možda (ili možda ne) čeka Ameriku i svijet nakon inauguracije novoizabranog predsjednika SAD Donalda Trampa. Niko ne zna koliko u Trampovom najavljenom planu ima “stvarnog”, a koliko od toga jeste tek politička predstava za njegovu biračku bazu, demonstracija moći pred njegovim protivnicima ili dio strategije pregovaranja sa Kongresom i raznim stranim prijateljima i neprijateljima. Ali, uprkos svim njegovim glasnim hvalisanjima i pristalicama koje žele da stvore alternativnu stvarnost, Tramp ne može, koliko god to pokušavao, da ukine zakone aritmetike kada, u narednim danima, vlada dostigne plafon saveznog duga.
Državni deficiti predstavlja razliku između godišnjih prihoda i rashoda, dok je državni dug zbir prethodnih deficita. Ove činjenice imaju stvarne političke implikacije, jer Sjedinjene Američke Države imaju zakonski određeni limit duga (zakon propisuje ograničenje na to koliko država može da pozajmi). Dana 28. decembra, Dženet Jelen, odlazeća ministarka finansija, zvanično je objavila da će taj limit biti dostignut “između 14. i 23. januara.”
Preduzimanjem “vanrednih” mjera, Bajden može da prebaci problem na buduću Trampovu administraciju – kao oproštajni poklon za Trampovo odbijanje (uz podršku Ilona Maska) da ispuni ranije zaključene sporazume. Tramp bi mogao da odloži taj kritični dan, ali samo nakratko. Uz fiskalni deficit od 367 milijardi dolara u novembru i prosječni mjesečni deficit od 150 milijardi dolara u fiskalnoj 2024. godini, čekanje da tekući dug dostigne gornju granicu neće dugo trajati. Dodatnih 110 milijardi dolara, odobrenih kroz božićni sporazum za vanredne situacije i upravljanje katastrofama, samo otežavaju rješavanje problema. U međuvremenu, ekstremisti u Republikanskoj stranci insistiraju da se limit duga ne povećava, što bi zahtijevalo da se deficit u potpunosti eliminiše .
Ako Tramp ne uspije da pridobije sve republikance, za postizanje novog sporazuma o limitu duga i budućim deficitima biće mu potrebna podrška dijela demokrata. Ali, zašto bi demokrate pristale na podizanje limita duga ako bi to, u stvari, samo omogućilo Trampu da kroz ogromno i nepravedno smanjenje poreza nagradi izbornu podršku Maska i drugih oligarha?
Sva ova kongresna politička prepucavanja oko deficita i duga predstavljaju samo jedan dio budžetske trileme sa kojom će se Tramp suočiti prvog dana svog mandata. Drugi aspekt su porezi. Ako postoji jedna stvar kojoj su Tramp i njegovi saveznici zaista posvećeni, onda je to smanjenje poreza za korporacije i milijardere. Njihov vodeći “princip” jeste da trajno zadrže, “zaključaju”, nepromišljeno niske poreske stope koje je Tramp potpisao tokom svog prvog mandata (od kojih mnoge ističu krajem 2025. godine), kao i da dodatno smanje poreze američkim korporacijama. Većina procjena sugeriše da bi to povećalo državni dug za 7,5 biliona dolara, dok gornja procjena Komiteta za odgovoran federalni budžet iznosi čak dvostruko više od tog iznosa.
Naravno, Trampova administracija će obećati “čudo” ekonomskog rasta, izvlačeći iz naftalina staru bajku o tome da smanjenje poreza isplaćuje samo sebe. Nije važno što se to nikada nije dogodilo – ni poslije smanjenja poreza iz 2017. godine, a ni nakon smanjenja poreza u mandatu Ronalda Regana 1980-ih. Zapravo, poreske politike prve Trampove administracije već će, tokom desetogodišnjeg perioda, koštati procijenjenih 1,9 biliona dolara. Polazeći od toga, bio bi potreban fiskalni Houdini – ili budžetska prevara bez presedana – da se 7,5 biliona dolara pretvori u 0.
To nas dovodi do trećeg aspekta trileme: smanjenje potrošnje. Dobro je poznato da većina rashoda američke vlade nije diskreciona već su oni namijenjeni programima poput socijalnog osiguranja, koje čak i većina republikanaca nerado smanjuje. Uz to, skoro polovina diskrecione potrošnje izdvaja se za odbranu – stavka u budžetu kojoj republikanci pridaju veliki značaj. To ostavlja samo oko 750 milijardi dolara za diskrecionu potrošnju van sektora odbrane.
Da bi eliminisao deficit, Tramp bi morao da ukine sve diskrecione vladine programe koji se ne odnose na odbranu – ne govorimo samo o troškovima u sektoru obrazovanja i nacionalnim parkovima, već i o agencijama za unutrašnju bezbjednost preko kojih njegova administracija treba da sprovodi svoju nemilosrdnu antiimigracionu politiku. Čak i tako, on će se suočiti sa godišnjim deficitom od 1 bilion dolara, a da ni ne započne smanjenje poreza, što postaje matematički nemoguće ako samo nekolicina republikanskih zakonodavaca održi obećanje da neće povećati deficit.
Istovremeno, Tramp želi da Evropljani povećaju izdvajanja za odbranu na 5% BDP-a. Ako bi SAD, koje trenutno na odbranu troše 3,1% BDP-a na, uradile isto (a bilo bi krajnje licemjerno da ne urade), potrošnja bi se povećala za oko 600 milijardi dolara godišnje.
Naravno, kompromis između dvije strane je i dalje moguć. To bi podrazumijevalo progresivnu poresku reformu (prema kojoj bogatiji plaćaju više) i odredbe za jačanje vladinih programa koji su imaju vitalnu ulogu u životima miliona Amerikanaca. To se ne bi dopalo “jastrebovima duga” i oligarsima oko Trampa, ali pošto superbogatima vladini programi nisu potrebni (ili barem oni u to vjeruju), zašto ih onda ne isključiti iz pregovaračkog procesa?
Sudeći po Trampovom dosadašnjem učinku, do takvog se kompromisa neće lako doći. Nastaće haos sličan onome kakav smo već vidjeli tokom gotovo potpunog zatvaranja federalne vlade nekoliko dana prije Božića. Rješenje je bilo da se problem odloži dok Tramp ne uđe u Bijelu kuću. Ali, šta će biti rješenje sljedeći put?
Kako ulazimo u novu godinu, životi i blagostanje stotina miliona ljudi zavisiće od toga koliko će brzo i efikasno ovaj problem moći da se riješi. Tramp i njegove pristalice možda žele da preokrenu svjetski poredak, ali prvo moraju da dovedu Ameriku u red. Nije, međutim, ni najmanje jasno kako će to postići.
