– Poslednji ozbiljniji incident, obaranje ruskog vojno-transportnog aviona Iljušin 76 koji se nedavno dogodio u Belgorodskoj oblasti pokazuje još jedan ukrajinski diplomatski i obaveštajni krah i to iz nekoliko razloga.
Najpre su dva ukrajinska izdanja, Ukrajinska pravda i RBC Ukrajina, prvi izvestili da su oružane snage Ukrajine srušile avion i da je avion nosio projektile, pozivajući se na anonimni izvor. Kasnije su delimično povukli odnosno ispravili tu informaciju, navodeći samo da je avion bio u stanju da nosi projektile dok su razlog pada aviona jednostavno preskočili te o njemu nije bilo ni reči.
Ratni zarobljenici nisu pomenuti iako je to bila suština oborenog aviona a o čemu je, pored ostalih, govorio i šef ukrajinske obaveštajne uprave Andrej Jusof. Tako, Ukrajina ne samo da je lišila života 65 svojih zarobljenika već je dodatno pokazala da nema za cilj konstruktivna rešenja krize
Krim je na referendumu pre gotovo tačno deset godina pokazao da jeste Rusija i da želi da pripada Rusiji, Euro-Majdan nije prošao onako kako su Sjedinjene Države planirale a još pre dvadeset godina, pobedom Juščenka u Ukrajini, predsednik Vladimir Putin je napravio zaokret u spoljnoj politici, zaokret koji je doveo do rezultata stabilizovanja i jačanja zemlje.
Nedavno je dodatno produbljena saradnja sa Kinom (ali i Indijom, Brazilom itd.) te je Rusija dodatno pokazala da Evropa mnogo više zavisi od nje nego ona od Evrope (što je posebno jednom prilikom naglasio i dr. Pol Krejg Roberts).
Vreme Gorbačova i Jeljcina, vreme kada se Rusija smatrala drugorazrednom silom, davno je iza nas.
Izjava bivšeg direktora CIA Džejmsa Vulsija da je „Rusija pod Putinom postala fašistička zemlja…“ samo je pokazala i pokazuje nemoć rešenja za Rusiju. NATO mora da pregovara sa Rusijom, ne može da je slomi.
I Kisindžer je primetio da je cilj „demonizovati Putina“ a u jednoj prepisci koji sam lično vodio sa Noamom Čomskim pre nekoliko godina, i sam profesor Čomski mi je rekao da se na sam pomen Putina uvek govori „u nekoj panici“ i da više nema načina da se stvari sagledaju jasno.
Kako je Putin govorio još u Minhenu na konferenciji o bezbednosti 2007. godine – „…vidimo da se danas sve više zanemaruju osnovni, bazični principi međunarodnog prava… Sjedinjene Države su prešle svoje nacionalne interese u svim granama… Kome to može da se dopadne?
Obaranje aviona IL 76 je još jedan u nizu pokušaja da se pokaže sila tamo gde je trebalo pokazati razum.
Izbori u Rusiju u martu će, bez ikakve sumnje, potvrditi potpunu podršku politike predsedniku Putinu i njegovoj administraciji.
Budući odnosi Rusije i Ukrajine će u mnogome zavisiti od izbora u Sjedinjenim državama a Tramp je u mnogim segmentima već sada favorit. Kako god da se američki izbori završe, Kijev će tu morati da traži novu šansu za rešenje krize.
Na kraju, što se Putinovog intervjua tiče, on događaje neće bitno promeniti. To zapravo nije ni bio cilj. Intervju je zamišljen kao osvedočenje stavova i rada jednog vremena. Putin je veliki političar i intervju je njegovo nasleđe budućim generacijama. Tek za pedeset godina pa nadalje pokazaće se pravi smisao i snaga tog intervjua.
