Smatralo se da je tijelo poslednjeg živog tasmanijskog tigra izgubljeno zauvek, ali istraživači su ponovo otkrili očuvanu kožu i skelet životinje u muzejskom ormariću na Tasmaniji.
Prugast poput tigra, sa tijelom nalik psu, tasmanijski tigar – ili tilacin ( Thilacinus cinocephalus ) – je u stvari veliki tobolčar, bliže srodnik kvola i numbata. Sisari sa vrećicama nekada su pronađeni širom Australije, iako je do početka 20. veka njihov raspon bio ograničen na Tasmaniju.
Sada znamo da su ostaci konačnog zatočenog tilacina slučajno uključeni u obrazovni program koji je putovao od škole do škole, podučavajući učenike o anatomiji ovih davno izgubljenih stvorenja.
Na delovima kože primerka i dalje se vidi spljošteno krzno gde je deci bilo dozvoljeno da ga tapkaju. U to vreme niko nije shvatao sa čime rukuju, a 1980-ih, telo je pohranjeno i odmah zaboravljeno.
To je prilično tužan zaključak tragičnog života. Nakon što ju je ilegalno uhvatio lovac po imenu Elias Čerčil u maju 1936. godine, starija ženka tilacin je tajno prodata sada zatvorenom zoološkom vrtu Beaumaris u Hobartu, gde će umreti od izloženosti samo nekoliko meseci kasnije, u noći 7. septembra. .
U to vreme niko nije shvatio da će ovo biti poslednji tasmanijski tigar koji je krasio zoološki vrt. U stvari, zapisi sugerišu da su ljudi još uvek lovili divlje tilacine i posle 1936.
Nada da će se naći još jedan preživeli značila je da telo poslednjeg tilacina u zoološkom vrtu Beaumaris nije proslavljeno ili označeno na neki poseban način.
„Godinama su mnogi muzejski kustosi i istraživači bezuspešno tražili njegove ostatke, jer u zoološkoj kolekciji nije zabeležen nikakav materijal tilacina koji datira iz 1936. godine, pa se pretpostavljalo da je njegovo telo odbačeno“, kaže Robert Padl, komparativni psiholog. sa Australijskog katoličkog univerziteta.
Potraga za blagom je tek nedavno ponovo pokrenuta kada su Paddle i Ketrin Medlok, počasni kustos Tasmanskog muzeja i umetničke galerije (TMAG), naišli na neobjavljen izveštaj.
To je u dnevniku iz 1936/1937. godine napisao taksidermista muzeja, a u pasusu se pominje da je tilacin koji je umro 1936. godine, poslednja poznata živa jedinka te vrste, poklonjena TMAG-u.
Ali to nije bilo u zoološkom delu muzeja, gde su ga istraživači ranije tražili. Bio je u obrazovnom odeljku muzeja.
„Taksidermista muzeja Vilijam Kaningem pažljivo je štavio kožu kao ravnu kožu, što je značilo da se lako može transportovati i koristiti kao demonstracioni primerak za školske časove koji uče o tasmanijskim tobolčarima“, kaže Medlok.
Pedle i Medlok se nadaju da će njihovo ponovno otkriće konačno staviti tačku na mitove koji okružuju poslednjeg tasmanijskog tigra.
Ove laži su tako široko i nekritički podeljene da se čak mogu naći na zvaničnim veb stranicama Nacionalnog muzeja Australije i Nacionalnog arhiva filma i zvuka.
Oba ova sajta navode da je poslednji tasmanijski tigar u zatočeništvu bio mužjak po imenu Benjamin, ali je Padl rekao Australijskoj radiodifuznoj korporaciji da je to trajni mit.
Iako je tačno da je u zoološkom vrtu Beaumaris 1935. postojao mužjak tilacin, on se nije zvao Benjamin i nije bio poslednji. Tu glasinu je šezdesetih godina prošlog veka potpuno izmislio neko ko nije ni radio u zoološkom vrtu.
„To je nesrećni mit“, rekao je Paddle Adamu Langenbergu za ABC Nevs.
„Vrijeme je da se to ukloni iz literature. To je tako užasno Ketrin [Medlok] i nisam to čak ni pomenuo u [istraživačkom] radu.“
Mužjak u Beaumarisu možda nije bio poslednji zarobljeni tilacin, ali je bio poslednji koji je snimljen kamerom. Crno-beli video-snimak od 21 sekunde muškog tigra Tasi, snimljen 1935. za dokumentarac, nedavno je digitalizovan i objavljen na internetu.
Na snimku, mužjak tilacin se može videti kako korača u svom ograđenom zoološkom vrtu dok uzbuđeni posetioci tresu njegov kavez. Ako slušate audio, čuje se narator koji kaže: „ovo je jedini u zatočeništvu na svetu“.
Ali ta izjava, ako je bila tačna u to vrijeme, nije bila dugo tačna.
Ženka tilacin koju je Čerčil uhvatio pridružila se zoološkom vrtu ubrzo nakon što je ‘Benjamin’ imao svoj filmski debi, a prema zapisima muzeja, nadživela je mužjaka.
Iako je vjerovatno da su tilacini ostali u divljini u ovom trenutku, ovo je bila poslednja osoba ikada držana u zoološkom vrtu. Smatra se da je lov doprineo njihovom konačnom izumiranju širom Tasmanije, zajedno sa mogućim bolestima i poremećajem staništa jer su Evropljani zadirali u preostalo uporište ove životinje.
