Kada su američki zvaničnici na američko-meksičkoj granici prošlog aprila pečatirali ukrajinske pasoše Marije i njene ćerke i dali im dozvolu da ostanu godinu dana, ona je mislila da će se vratiti kući za nekoliko meseci.
Sada kada je ta godina skoro prošla, a rat zbog kojeg su pobegli i dalje besni, njihova dozvola da ostanu u SAD – poznata kao humanitarna uslovna – ističe 23. aprila.
„Reč „briga“ ne odražava ono što osećam“, rekla je Marija, koja je razgovarala preko prevodioca i zamolila da se koristi samo njeno ime zbog zabrinutosti da bi javno govorenje naškodilo njihovom imigracionom slučaju. „Ovo je nešto što me plaši, uglavnom zbog moje ćerke i budućnosti moje ćerke.
Ova 46-godišnja žena i njena ćerka, koja sada ima 13 godina, su među 20.000 Ukrajinaca u sličnoj situaciji, prema agencijama za preseljenje. Većina je stigla u Sjedinjene Države na njihovu južnu granicu nakon što su pobegli u Meksiko, gde je bilo lakše i brže dobiti vizu za ulazak u zemlju u prvim mesecima nakon ruske invazije na Ukrajinu.
Marijino uslovno otpuštanje je vezano za njenu radnu dozvolu, što joj omogućava da zarađuje za život kao dadilja, i čini joj pravo na bonove za hranu i drugu javnu pomoć. Njen muž je odleteo u SAD da im se pridruži u julu i dobio je humanitarnu uslovnu slobodu na dve godine.
Bajdenova administracija je rekla da radi na rešenju problema, ali do sada nije izdala zvanične smernice o tome šta bi Ukrajinci trebalo da rade, prema zagovornicima koji pomažu Ukrajincima. Ministarstvo unutrašnje bezbednosti nije odgovorilo na zahteve za komentar.
Jevrejske federacije Severne Amerike, koje su pružile podršku agenciji koja je pomogla Marijinoj porodici da se nastani, jedna je od organizacija koje su pisale Bajdenskoj administraciji da brzo obnove uslovnu humanitarnu slobodu za Ukrajince.
Kriš O’Mara Vignarajah, izvršni direktor luteranske službe za imigraciju i izbeglice, rekao je da se ljudi muče da shvate šta da rade. Jedna opcija bi bila da se podnese zahtev za azil, ali rat ne mora nužno nekoga da kvalifikuje za to.
„Čak i kratkoročna rešenja poput pojedinačnih produženja uslovnog otpusta su nejasna jer ne postoje jedinstvene smernice, što dovodi do odlaganja i konfuzije“, rekla je ona.
Neki Ukrajinci su razmišljali o povratku na američke granične prelaze na koje su ušli da zatraže produženje, ali to ostavlja odluku na direktoru luke, rekla je O’Mara Vignarajah. Putovanje takođe može biti skupo i zahteva slobodno vreme, kažu zagovornici.
Zvaničnici su nekima rekli da napišu na vrhu vladinog formulara za uslovni otpust „Ponovni uslovni otpust“, jer ne postoji opcija da se proveri produženje, kažu zastupnici.
„To naglašava koliko je proces ad hoc“, rekla je O’Mara Vignarajah. „Ovi zahtevi često ostaju bez odgovora ili se prosleđuju različitim agencijama, a pošto ne postoji jasan proces kako da se postupa sa njima, ponekad su jednostavno odbijeni.
Vlada se okrenula humanitarnom uslovnom otpustu kao brzom rešenju da se izbori sa posledicama mnogih svetskih kriza koje su se dogodile dok se ponovo gradio američki izbeglički sistem koji je demontirala prethodna administracija. Sada se brojne grupe suočavaju sa njihovom dozvolom da ostanu u Sjedinjenim Državama koja ističe u narednim mesecima, uključujući desetine hiljada Avganistanaca.
„Nikada se nije trebalo previše oslanjati na uslovnu humanitarnu slobodu na račun preseljenja izbeglica ili zaštite azila“, rekla je Meredit Oven iz Crkvene svetske službe.
Lilija Lukijančuk, ukrajinska majka četvoro dece, podnela je zahtev za azil uz pomoć Luteranske socijalne službe, ali ona i njen suprug nisu dobili odgovor. Njihova uslovna otpust ističe 16. aprila, a vezana je za posao mehaničara njenog muža u Džeksonvilu na Floridi, gde žive. Ona se plaši da će, ako budu vraćeni, njen 17-godišnji sin završiti na prvoj liniji fronta kao vojnik.
„Naravno, zabrinuta sam jer bi najgori scenario bio povratak u Ukrajinu, ali moram da budem jaka za svoju porodicu“, rekla je ona preko prevodioca.
Marija i njena ćerka stigle su na američko-meksičku granicu nakon što su pokušale da se nasele u četiri različite zemlje. Redovi na poljskoj granici bili su predugački. U Mađarskoj su mogli da nađu hotelsku sobu samo za jednu noć, a meštani su im rekli da vlada nije za ugošćavanje Ukrajinaca. Otišli su u Belgiju, gde je stizalo mnogo Ukrajinaca, ali u lokalnoj školi nije bilo mesta za njenu ćerku. Tada im je u Španiji rečeno da će biti teško naći posao i stan. Tada je Marija odlučila da ode u Sjedinjene Države i rečeno joj je da je Meksiko najbolji način.
Jevish Famili Services of Greenvich joj je pomogao da pronađe posao, da upiše ćerku u školu i da se nastani u Griniču, Konektikat.
Marija je rekla da su ona i njena ćerka tek nedavno počele da se nadaju da će ponovo izgraditi svoje živote.
„Da budem iskren, prvih pet meseci, oči su mi bile zatvorene. Moj primarni cilj je bio samo da se uverim da je moje dete dobro, da je smirim i uverim da je bezbedna“, rekla je.
Tania Priatka iz Jevish Famili Services rekla je da Marijina porodica radi sa advokatom koji im je savetovao da sačekaju uputstva od vlade. Ako se to uskoro ne desi, planiraju da odu do najbližeg aerodroma i zatraže pomoć od službenika Carine i Granične zaštite.
Za sada, Marija pokušava da ostane puna nade, ali se bori kada njena ćerka pita šta će se dogoditi.
„Osećam se izgubljeno. Osećam se beznadežno.” rekla je Marija, a glas joj je drhtao dok je postajala emocionalna. „Kao majka, trebalo bi da mogu svom dijetetu da dam odgovor da će biti dobro i da će biti bezbjedno.
