Kad su nacisti okupirali Poljsku u Drugom svetskom ratu, mnoga od neprocenjivih umetničkih dela ove zemlje bila su ukradena.
Jedno od njih je „Bogorodica sa detetom“, slika iz 16. veka pripisana italijanskom slikaru Alesandru Turčiju.
Nacistički zvaničnik koji je organizovao pljačku umetnina stavio je sliku na spisak stotine umetničkih dela odnetih iz okupirane Poljske.
Ali, slika se konačno vraća kući, pošto je otkrivena u Japanu i predata poljskim vlastima tokom ceremonije u Tokiju ove nedelje.
Ona je jedno od 600 opljačkanih umetničkih dela koje je Poljska uspešno vratila kući, ali više od 66.000 takozvanih ratnih gubitaka tek treba da se pronađe.
Poljska je nedavno pokrenula kampanju u kojoj traži povratak stotine hiljada umetničkih dela i drugih kulturnih artefakta koji i dalje nedostaju posle nemačke i sovjetske okupacije u Drugom svetskom ratu.
Isto tako traži i 1,3 milijardu dolara odštete za razaranje nacističkog okupatora.
Stručnjaci veruju da će vremenom biti otkriveno još umetnina kako naslednici opljačkanih umetničkih dela budu pokušavali da ih prodaju nesvesni njihovog porekla.
Veruje se da je „Bogorodica sa detetom“ prebačena u Nemačku 1940. godine tokom nacističke okupacije Poljske.
Nacisti su često pljačkali umetnine koje su pripadale jevrejskim porodicama pre nego što bi ih ubijali.
Slika se nalazila na spisku 521 umetničkog dela iz okupirane Poljske koju je sastavio Kajetan Mulman, nacistički zvaničnik zadužen za pljačku umetnina.
Slika se ponovo pojavila devedesetih, kada je bila prodata na njujorškoj aukciji.
Trebalo je da se nađe na još jednoj aukciji u januaru prošle godine, ali je prodaja obustavljena kada su poljske vlasti zapazile delo.
Jednom kad je dokazano da se radi o ukradenoj slici, aukcijska kuća i vlasnik slike složili su se da se ona vrati u Poljsku.
Zvanična ceremonija predaje održala se u Tokiju u sredu.
Natalija Cetera, poljska istoričarka umetnosti, rekla je da povratak remek-dela kao što je „Bogorodica sa detetom“ pomaže da se povrati ponos u vezi sa kulturnom baštinom zemlje.
Iz Poljske su bila ukradena umetnička dela Rembranta i Rafaela, baš kao i međunarodno priznatih poljskih remek-dela, dodala je ona.
„I zato svaki put kad dođe do ove situacije, da se umetnička dela vrate u poljske zbirke, vi osetite ponos zato što se ističe važnost poljskih zbirki na koju se ponekad zaboravlja.
„To znači da imamo dobar razlog da se podsetimo našeg nasleđa, naše zbirke i snage koju smo imali u umetnosti, zato što smo to pokušali da obnovimo posle rata, a dug je proces biti ponovo priznat na taj način“, rekla je Cetera za BBC.
Ona veruje da je poslednjih godina došlo do promene u doživljavanju kulturne baštine kao „opšteg dobra“.
Kristofer Marinelo, osnivač Međunarodne organizacije za povratak umetnina, proveo je više od 30 godina pronalazeći nestala remek-dela.
On veruje da će još dela početi da isplivava na površinu kako se opljačkane umetnine budu predavale u ruke sledeće generacije, a novi naslednici ne budu bili svesni njihovog porekla.
„U međuvremenu je prošla jedna čitava generacija i sada ovi opljačkani predmeti dospevaju u ruke njihovih naslednika kada vlasnici umru, a njihova deca ne poznaju nužno istoriju i odlučuju da ih prodaju“, kaže Marinelo.
Poljske vlasti su zabeležile ukradena umetnička dela u bazama podataka Interpola, baš kao i u privatnim i vladinim bazama podataka.
„Postoji i veliki broj istoričara umetnosti koji istražuju opljačkana umetnička dela iz Poljske, pa ih i oni prepoznaju.
„Što tehnologija više napreduje, a aukcijske kuće sve postavljaju na internet, više očiju traži opljačkane predmete“, dodaje on.
Marinelo veruje da je došlo i do „generacijske promene“ u stavu prema ukradenim remek-delima.
On trenutno radi na slučaju u kom ga je čovek iz Čikaga kontaktirao u vezi sa umetničkim delom za koje veruje da ga je njegov deda ukrao iz nemačkog muzeja u Drugom svetskom ratu.
„Imali su ga kod sebe čitavu generaciju i sada shvataju da ne mogu da ga prodaju i da će radije da ga vrate nego da i dalje imaju probleme oko tog pitanja.“
Ali, zakoni variraju od zemlje do zemlje i ponekad ukradeno delo može da se vrati samo uz dobru volju trenutnog vlasnika.
Japan, gde je pronađena „Bogorodica sa detetom“, „nije baš idealna zemlja za povratak ukradenih umetnina“, kaže Marinelo.
„Zaista je u većini slučajeva na vlasniku da učini ispravnu stvar… da shvati da je nešto opljačkano ili ukradeno i da sada mora da se vrati, zato što ne možete da se oslonite na tužbu po japanskom zakonodavstvu“, kaže on.
Cetera tvrdi da je uspešni povraćaj „Bogorodice sa detetom“ razlog za ponos, ali nije sigurna da će se strast za povratkom ukradenih umetničkih dela u Poljsku nastaviti sa budućim generacijama.
„Pitanje je da li je to važno sledećoj generaciji – generaciji Z i mlađim generacijama, da li im je zaista stalo? Na osnovu onoga što ja vidim, izgleda da nije“, kaže ona.
Digitalizovane umetničke kolekcije mogle bi da znače da ljudi počnu da gube interesovanje za fizičku formu, kaže ona.
„U nekom trenutku možda nećemo morati da vraćamo umetnička dela… zato što ćemo ih sve imati u Oblaku i moći ćemo da dođemo da njih u svakom trenutku bilo gde, bez obzira u čijem su trenutno vlasništvu.
„Ta digitalizacija i tehnologija koje dolaze mogle bi u nekom trenutku da potisnu potrebu za vraćanjem umetničkih dela u fizičkom obliku“, smatra ova istoričarka umetnosti.
