Ženska lepota je koncept koji sobom nosi moć i simboliku.
Ideali su klasični, ali se pravila stalno menjaju i zavise od decenije ili epohe.
Ali, ako se previše brige i pažnje posvećuju lepoti, sopstvenoj ili drugih, to se smatra površnim, uprkos zapanjujućoj vrednosti koju lepota još uvek ima u zapadnoj kulturi i društvu.
Glavna poruka je da svaka poznata žena kojoj se dodeli titula „najlepše“ uz to dobija i nešto poput čaše pune otrova.
Džin Tirni bila je jedna od mnogih glumica u Holivudu, u prošlosti i danas, koje je ponela to zvanje, a osnivač filmskog studija 20th Century Fox , Daril Zanuk je nazvao „nesumnjivo najlepšom ženom u istoriji filma“.
Bogomdanim plavo-zelenim mačjim očima i neverovatno simetričnim crtama lica, izgledala je skoro kao lutka, a celokupni utisak je bio pojačan crvenim ružom.
Postala je poznata početkom 1940-ih, u vreme pojave fatalnih lepotica i golišavih postera.
Ako se zna da su se na holivudskom platnu istovremeno pojavile lepotice poput Rite Hejvort, Ave Gardner i Hedi Lamar, sigurno je nešto značilo to što je Tirni dosledno nazivana najlepšom od svih.
U aprilskoj epizodi serijala Britanskog filmskog instituta (BFI) posvećenog Džin Tirni, programerka Aga Baranovska nastoji da je istakne kao glumicu čiji rad je bio zasenjen upravo njenom titulom kraljice lepote.
A prikazivanjem njenih manje poznatih filmova, Baranovska takođe postavlja neka zanimljiva pitanja o tome šta ograničena moć lepote čini ženi koja je ima kada se pojavi na filmskom platnu.
Karijera Tirni počela je ranih 1940-ih kada je kao 19-godišnjakinja potpisala prvi ugovor sa studiom 20th Century Fox .
Poticala je iz dobrostojeće porodice u Ferfildu, u saveznoj američkoj državi Konektikatu, gde je u društvu predstavljena sa 17 godina, i očekivalo se, kako je sama jednom rekla, da će se ubrzo udati za momka sa Univerziteta Jejla.
Nakon nekoliko manjih uloga na Brodveju, njen očaravajući izgled brzo je privukao pažnju studija, i prvu veliku ulogu na filmu dobila je 1942. godine, u komediji Prstenje na njenim prstima ( Rings on her Fingers ), sa Henrijem Fondom.
Popularnost joj je građena skoro uvek na njenom poreklu iz visokog društva i ličnosti koja je odavala hladno elegantnu damsku smirenost.
Ali to nije sasvim uspevalo da prikrije činjenicu da filmski studio često nije znao šta da radi sa Tirni.
Govorili su o njoj kao o debitantkinji, ali su je joj stalno davali različite uloge ne bi li shvatili koja joj najviše odgovara.
Bila je previše atraktivna za komediju i previše prefinjena da glumi siromašne.
Tako je Amerikanka irskog porekla čak tumačila različite rasno diskutabilne uloge, i za njih bi joj namerno potamnjivali kožu i šminkom izduživali oči da bi joj dali tada moderan (i veoma problematičan) „egzotičan“ izgled.
No, činilo se da Tirni ipak ima najviše dara za film noar (kriminalistički holivudski crno-beli filmovi iz 1940-ih i 1950-ih).
Dva njena najpoznatija filma su Prepusti je nebu ( Leave Her to Heaven ) iz 1945. godine i Lora (Laura ) iz 1944. godine
Poznata je i po ulogama u dva filma reditelja Ota Premingera – Na ivici trotoara ( Where the Sidewalk Ends ) i Vrtlog ( Whirlpool ), i još dva holivudska crno-bela krimića u kojima je igrala glavnu žensku ulogu pored Dejna Endruza, a koji su premijerno prikazani 1950. godine.
U filmu Noć i grad ( Night and the City ) takođe iz 1950. godine, iako je igrala glavnu žensku ulogu, nije imala mnogo scena, ali je film je odličan.
Tirni je imala dar da ispolji ranjivost ispod ledene spoljašnosti i mogla je da ga upotrebi ne samo u kriminalističkim filmove već i u ozbiljnim dramama, kao u poslednjoj adaptaciji romana Vilijama Samerseta Moma Oštrica brijača ( The Razor’s Edge ) iz 1946. godine.
Vrhunac slave i lepote Tirni je ostvarila u filmu Prepusti je nebu (1946), ulogom opakog ubice, koja joj je donela jedinu nominaciju za Oskara.
Međutim, njena lepota nije iskorišćena na način koji se očekuje.
Ona nije toliko seksepilna žena koja kuje zavere ili žena koja žudi za novcem kao recimo Barbara Stenvik u Dvostrukoj obmani ( Double Indemnity ) ili Džejn Grir u Out of the Pas .
Umesto toga, Tirni je savršena, tek udata domaćica koja je toliko monstruozno posesivna prema muževljevom vremenu i pažnji da polako prekida i uništava svaku njegovu blisku vezu.
Tirni elegantan izgled koristi kao paravan za njen psihotični um.
Dok je njen karakter savršen i naizgled staložen, njen um je razoren destruktivnim mislima.
Njena lepota je takođe ključna u filmu L au ra (1944.) Ota Premingera, hipnotičkoj priči o opčinjenosti i ubistvu.
Danas se malo ljubitelja filma seća Tirni, ali ako je pogledaju u Lori, pamtiće je zauvek.
U središtu priče je detektiv koji opsesivno traži telo ubijene žene, za koju se zainteresovao nakon što je video njenu sliku.
Sadrži elemente mnogih seksom i smrću opsednutih misterija koje su kasnije snimljene, od Vrtoglavice ( Vertigo ) Alfreda Hičkoka iz 1957. godine, do nekoliko filmova Dejvida Linča.
Ono što je najvažnije je da mesto filma u sociološkoj imaginaciji proizilazi iz prikaza Tirni kao Laure: ovim je njena lepota ovekovečena i tako su izbegnuti rizici stvarnog života – starenje i smrt.
Elena Parker, koja je na društvenim mrežama otvorila naloge Džin Tirni i koja će napisati biografiju glumice, kaže za BBC: „Džin je smatrala da je bolje što su je ljudi poistovećivali sa Laurom dugo nakon završetka njene karijere, nego da je uopšte ne pamte.
„Iako neprolazna moć Laure možda nije nužno unapredila njeno glumačko delo, ona je Džin podarila dugovečnu lepotu“.
Serijal Britanskog filmskog instituta (BFI) pokušava da pažnju usmeri na glumačka ostvarenja Tirni, a ne na njenu lepotu i tragičan lični život, o kojima se često više govorilo nego o njenim filmovima.
Tirni je imala psihičke probleme, između ostalog i zbog teškog invaliditeta njenog prvog deteta, kćerke, usled rubeole kojom se zarazila tokom trudnoće.
U Autoportretu, autobiografiji koju je objavila 1979. godine, Tirni je o njenom izgledu i vremenu koje je provela u psihijatrijskim ustanovama napisala: „Uvek sam imala potrebu da verujem da je za moju karijeru zaslužno još nešto, a ne samo moj izgled.
„Ne treba dublje da istražujem, nema smisla govoriti o lepoti i ludilu.
„Prijatelj je jednom pitao doktora da li misli da bi mi život bio lakši, da nisu morali da me smeste u ustanovu, da sam bila manje lepa.
„’Ne’, rekao je otvoreno.
„’Tamo ima i ružnih ljudi'“.
Kako su se promenili standardi lepote – ili nisu
Možda je zanimljivo osvrnuti se i sagledati standarde lepote sve do vremena u kome je živela Tirni, jedna od zvezda 1940-ih, koja je simbol ženske lepote.
Mogli bismo da pomislimo da se od tada mnogo toga promenilo.
U Holivudu kada je Tirni bila popularna, nije se marilo za različite građe tela.
Žensko telo je trebalo da bude vitko i oblika peščanog sata, što se postizalo dijetama, korsetima i haljinama koje su isticale zadnjicu i grudi.
Niti se marilo za udobnost – tada nije bilo širokih farmerki niti ležernih sportskih odevnih kombinacija.
Postojao je izuzetno jasan ideal privlačnosti i ženstvenosti – bela put, vitko telo, sređena frizura, manikirani nokti, i bez vidljivih pega, masti ili rasnih različitosti (osim ako žene nisu igrale ulogu koja je trebalo da bude dodeljena obojenoj osobi, a obično nije).
A za postizanje takvog izgleda, brinuli su se šefovi, tada isključivo muškarci, studija i ekipa šminkera, koji bi nanosili tone šminke da isprave krive noseve i nepravilne crte lica.
„To izbegavanje realnosti se prenelo i na šminku, pa su zvezde imale skoro identičnu šminku“, piše Keti Lomaks, umetnica i stručnjakinja za šminku u Holivudu koja je doktorirala kozmetiku, u njenoj doktorskoj disertaciji Stvaranje zvezde: Šminka, ženstvenost, rasa, i starenje u Holivudu, 1950.-1970. godine ( Making Up the Star: Makeup, Femininity, Race and Ageing in Hollywood , 1950-1970.
„Džin Porter, koja je 1940-ih imala ugovor sa američkom filmskom kompanijom MGM-om je primetila: „Usta su svima bila isto našmikana […] naše obrve su bile skoro iste, naša šminka je bila užasno slična'“.
Od vremena u kojem je živela Tirni, neke stvari su se neosporno promenile na bolje u filmskoj industriji.
Sada se prihvataju različite građe tela, i sve je veći otpor mržnji prema gojaznim ljudima, dodeljivanju istih uloga na osnovu fizičkog izgleda, i angažovanje belaca za uloge nebelih likova.
Ponekad čak na platnu vidimo zube ili teksturu kože kakvi zapravo jesu u prirodi, mada obično u nezavisnim produkcijama kao što su Pica od sladića ( Licorice Pizza ), film Pola Tomasa Andersona iz 2021. godine, ili Osmi razred ( Eighth Grade ) Boa Bernama iz 2018. godine, ali još uvek nedovoljno često da bi bilo primetno.
Međutim, iako tvrdnja Džin Tirni u njenoj autobiografiji Autoportretu da je i Holivudu 20 godina bila gladna, jer „mršavost daje privlačne konture mom licu“, može da zvuči kao odraz loše prošlosti, pošteno je reći da trenutna pomama za navodnim lekom za mršavljenje ozempikom pokazuje da se stanje u industriji zabave nije popravilo onoliko koliko smo se nadali.
A prethodno pomenuto ulepšavanje kao na fabričkoj traci ne zvuči mnogo drugačije od onoga što je Džia Tolentino, novinarka američkog nedeljnika Njujorkera, nazvala „Instagram licem“, fenomenom crta lica koja izgledaju kao kiborzi kao posledica estetskih tretmana i upotrebe filtera.
Sami standardi lepote su se možda malo promenili, ali ne i pomama da se bude identičan, nešto poput savršenih supruga u film Žene iz Stepforda.
A s obzirom da je današnji koncept holivudske „prirodne“ lepote često potpomognut estetskim tretmanima kao što su dermalni fileri ili podizanje obrva, jedina razlika je u tome što se sve to u starom Holivudu radilo tajnovitije.
U doba Tirni, filmske zvezde su se oblikovale podvrgavanjem opasnim tretmanima, kao što su ultraljubičasti zraci za uklanjanje pega i bolna elektrolizma sa skidanje dlačica na problematičnim mestima, pa čak i vrlo ranim plastičnim zahvatima, obično na vilici ili nosu.
Čak i današnje savremeno šminkanja koje odaje izgled „bez šminke“ takođe ima korene u zlatnom dobu, što ne iznenađuje, imajući u vidu očiglednu izveštačenost visokog glamura sredinom prošlog veka.
„Mnogo se priča o tome da je koža Džin Tirni bila toliko savršena da nije morala da se šminka za snimanje.
„Ova čudna tvrdnja „bez šminke“ je nešto drugo što se često ponavlja – to se uklapa u verovanje da lepoj ženi zaista nije potrebna šminka, jer to je nešto što se koristi da se prikriju nesavršenosti i prevare muškarci“, kaže Lomaks.
Mnoge zvezde, od Ingrid Bergman do Ališe Kiz, se hvale što ne stavljaju šminku, bez obzira na to da li je to zapravo istina.
Istoričarka Keti Pejs, u njenoj knjizi Nada u teglici: Stvaranje američkih standarda lepote ( Hope in a Jar: the Making of American Beauty Culture ), piše o tom paradoksu: „Čak je i Maks Faktor ( Max Factor ), čija šminka se najviše povezivala sa glamurom Holivuda, opisao ‘magiju šminke’ kao iluzionizam zbog kojeg je bilo ‘nemoguće da bilo ko otkrije gde šminka počinje ili prestaje’.
„Međutim, za prirodan izgled, kao i za onaj glamurozan, sada je potrebna pun kofer kozmetičkih aparata“.
Kao dokaz da su stavovi industrije zabave prema lepoti zbunjujući kao i uvek, samo treba uzeti primer dvadesetak holivudskih lepotica poput Zendaje ili Sidni Svini, koje obe igraju u američkoj televizijskoj seriji Euforiji ( Euphoria ), a u kojoj je šminka vidljiva, što je izazvalo brojne rasprave.
Zendeja je izjavila da za crveni tepih i fotografisanja oblači alter-ego, i da to zapravo nije ona, već neka ličnost druge žene koju „mora da prihvati“.
A Svini, čija lepota je izuzetno klasična, se žestoko ismeva na društvenim mrežama zbog drskosti što je toga svesna.
Obe imaju brojne ugovore sa proizvođačima kozmetičkih i preparata za negu kože, poput starih zvezda koje su reklamirale šminku, žive u okruženju oprečnih stavova da je poboljšanje izgleda izvor i neprijatnosti i hvale.
A što se više nešto menja, postaje sve sličnije.
Holivud, kroz koji se najviše gradio imidž Sjedinjenih Država u proteklih 100 godina, teško da bi postojao u sadašnjem obliku bez industrije lepote, koja zavisi, kao i u prošlosti, od stvaranja lepih snova na filmu za gledaoce i usavršavanja lica za krupne kadrove.
A industrija lepote verovatno nikada ne bi dostigla ovoliku popularnost bez filmskih zvezda koje su pomogle da se ona promoviše.
Međutim, kao što su nam Tirni i njoj slične glumice pokazale, kroz ulogu i dijalog može da iskaže nečiji izgled, i predubeđenje o tome šta ta lepota znači.
Uzmimo za primer Tirni kao potencijalnog ubicu u ulozi Laure i pogledajmo kako je uobličena u savršenu lepoticu po patrijarhalnim (usuđujem se reći studijskim mogulskim) uputstvima.
Ili Merilin Monro koja u filmu Muškarci više vole plavuše pući usne, a govori da može da bude pametna, ali da to muškarci ne vole.
To su načini na koje su žene iz generacije Tirni bar mogle da se uključe u priču o sopstvenoj lepoti.
Današnje lepotice se podjednako poigravaju njihovom „lepim“ izgledom na ekranu na zanimljive načine.
Uzmimo, na primer, glavnu ulogu koju Svini trenutno igra u psihološkom hororu Bezgrešna ( Immaculate ), koji se bavi objektivizacijom ženskih tela.
Takođe, iako se na društvenim mrežama stalno piše o njihovim životima i izgledu, one imaju neposrednu vezu sa njihovim obožavaocima i mogu da im predstave bilo koju sliku o sebi koju žele.
Ipak, arhitekte savršenog izgleda u Holivudu su odgovorni za to kako žene gledaju na sebe, naročito na njihovog avatara, bilo na društvenim mrežama, ili bioskopskom platnu.
Džin Tirni je bila svesna loših strana lepote kao što to znaju zvezde generacije Z.
Verovanje da će se žene koje su u centru pažnje ikada potpuno osloboditi tereta izgleda čini se kao daleki san.
