Šesnaest godina se u Ligi šampiona nije gledalo englesko-italijansko finale, malo ko je mogao da pretpostavi da će to biti slučaj u sezoni 2022/23.
Ako je Mančester siti od početka kampanje u evropskoj eliti bio “predodređen” da ide do kraja, onda za Inter može da se kaže da do finala u Istanbulu nije došao ni iz drugog, već iz trećeg plana.
Prošao je “grupu smrti”, poslao Barselonu u Ligu Evrope, a onda dobar žrijeb (Porto u osmini finala, četvrtfinale sa Benfikom i Milan u polufinalu) iskoristio da prvi put od 2010. dođe do najveće klupske utakmice…
Inter protiv Sitija – sjutra veče od 21 sat na stadionu “Ataturk” u Istanbulu – “građani” igraju za prvu titulu u istoriji, Inter za četvrtu nakon što se radovao 1964, 1965. i 2010. Okršaj “plavih” i “crno-plavih” biće tek peto englesko-italijansko finale Kupa/Lige šampiona ikada, a zanimljivo da je akter sva četiri prethodna bio – Liverpul…
Stadion “Olimpiko” u Rimu, sve je bilo spremno za veliko slavlje domaćina, vjerovalo se da je to taj momenat. Ali, Liverpul nije bio impresioniran – u finalu Kupa šampiona 1984. su Raš, Dalgliš, Sunes, Grobelar i ostali savladali Romu na penale za tada četvrti trofej prvaka Evrope.
Poslije 120 minuta je bilo 1:1 (Nil je dao gol za “redse”, Pruco za Romu), a u penalima su tragičari tima iz Vječnog grada bili Konti i Gracijani…
Roma je šezdesetih osvojila Kup sajamskih gradova, 1991. je izgubila u finalu Kupa Uefa od Intera, a onda je na meč za trofej u Uefinim takmičenjima čekala sve do prošle godine.
Sa Žozeom Murinjom na klupi je osvojila Ligu konferencije 2022, a ove je u finalu Lige Evrope poražena od Sevilje…
Drugo od četiri englesko-italijanska finala – odigrano 29. maja 1985. godine – ne pamti se po trijumfu Juventusa nad Liverpulom, već po navijačkoj tragediji na stadionu Hejsel u Briselu.
Tada je poginulo 39 navijača Juvea, a sukob je eskalirao kada je veća grupa pristalica Liverpula probila zaštitnu ogradu i krenula ka protivnicima. Dok su bježali, navijači “stare dame” su nagrnuli na zid stadiona koji se pod pritiskom srušio i katastrofa nije mogla da se izbjegne.
Sve se to dogodilo prije utakmice, a na terenu je razliku napravio Mišel Platini koji je pogodio iz penala u 58. minutu. Bila je to prva titula Juventusa, drugu je osvojio 11 godina kasnije trijumfom nad Ajaksom.
Na naredno finale timova iz Premijer lige i Serije A je moralo da se čeka tačno 20 godina – do sezone 2004/05. Taj meč će se pamtiti po najvećem preokretu u istoriji finalnih utakmica – Liverpul je pokorio Stari kontinent iako je na poluvremenu gubio 3:0 u duelu sa Milanom.
Maldini u 1. minutu, pa dva puta Krespo u finišu donijeli su “rosonerima” veliku i činilo se nedostižnu prednost na stadionu “Ataturk” u Istanbulu, kasnije je trener Karlo Anćeloti priznao da je ekipa u pauzi između dva poluvremena počela da slavi titulu. Niko ni ne sumnja da je Anćeloti govorio istinu…
A onda se Liverpul pretvorio u tajfun, pogocima u 54, 56. i 61. minutu (Džerard, Šmicer i Ćabi Alonso) izjednačio je na 3:3 i natjerao Milan da se muči, promašuje šanse (pamte se odbrane Dudeka u duelima sa Ševčenkom) i da strahuje od penala.
I tu je Dudek bio sjajan, nisu bili precizni Seržinjo, Pirlo i Ševčenko, pa je Liverpul pod komandom Rafaela Benitesa uradio nemoguće. Bio je to epski preokret za Liverpulovu 5. titulu…
Sve što su Anćeloti i dobar dio te generacije mogli da sanjaju je prilika za osvetom. Dobili su je samo dvije godine kasnije u Atini – “rosoneri” protiv “redsa”, ponovo u finalu. Milan ovog puta nije pogriješio, bolju igru je krunisao trijumfom – slavio je 2:1.
Pogađao je dva puta Inzagi, velikanu iz grada “Bitlsa” nije pomogao gol Kajta u 89. Od te 2007. Liverpul je igrao još tri finala i bio prvak 2018, dok Milan nije bio ni blizu trofeja. Ove sezone je u polufinalu eliminisan od Intera…
