Jetonov drveni štap, Nikolin prsluk, Menduhijine sanke, Marijina suknja.
Ovi lični predmeti, samo naizgled nevažni, deo su izložbe „Bilo jednom ne ponovilo se“ u Prištini, u znak sećanja na 1.133 dece mlađe od 18 godina stradale tokom sukoba na Kosovu od 1998. do 2000.
Brat i sestra Jeton i Menduhija Deljiu su ubijeni septembra 1998. u napadu srpskih snaga na njihovo selo Gornje Obrinje na području Glogovca, tokom obračuna sa Oslobodilačkom vojskom Kosova.
Brat i sestra Marija i Nikola Petrović iz Gračanice stradali su u maju 1999. kada su NATO avioni bombardovali autobus Niš ekspresa na mostu kod Lužana, 20 kilometara od Prištine.
Povod za bombardovanje, prema odluci NATO zvaničnika, bilo je sprečavanje dalje humanitarne katastrofe i progona Albanaca na Kosovu koje su sprovodile srpske bezbednosne snage.
Akcija je pokrenuta bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Četvrt veka od sukoba na Kosovu i pet godina od postavljanja izložbe u podrumu biblioteke u Prištini za BBC govore roditelji stradale dece – Imer Deljiu i Zorica i Dragiša Petrović.
Albanac Imer Deljiu je leta 1998. obukao uniformu Oslobodilačke vojske Kosova, pobunjeničke grupe koja se borila sa bezbednosnim snagama režima Slobodana Miloševića.
Narednih meseci usledila je snažna ofanziva srpskih snaga.
U septembru stiže naredba od komande da se razbiju u manje grupe i započnu gerilsko ratovanje, jer su civili bili u opasnosti, priča Deljiu za BBC na srpskom.
Sa osedelim čovekom izboranog lica razgovaram u Glogovcu, u srcu Kosova.
U subotu 26. septembra, po kišovitom i maglovitom danu, Deljiu se sa grupom od 15 saboraca nalazio se u selu Gornje Obrinje na području Glogovca .
Samo 2,5 kilometra u jednom skloništu bila je čitava njegova porodica, a između glavni put na kom su bila oklopna vozila srpskih snaga sa kojima su razmenjivali vatru.
U dva u noć čuo je pucnje, poput trombona i prasak ručnih granata i tada je posumnjao da se nešto dogodilo i njegovoj porodici.
Uspeo je da im se približi tek dva dana kasnije i zatekao je kuće u plamenu, čak i 94-godišnjeg straca kako je izgoreo zajedno sa kućom, spaljenih kostiju, opisuje stravične scene.
U skloništu gde je bila njegova porodica, zatekao je deset mrtvih tela.
„Jetonovo telo je bilo među deset, sve sam ih ja našao.
„Kad sam mu skinuo sat još je radio, bio je još mrak u 5.49 ujutro“, opisuje otac.
U tom jednom danu Imer Deljiu je izgubio majku, ženu i troje dece.
Najmlađa beba je preživela masakr i u maminom naručju čekala dva dana dok ih nije pronašao.
„To znači da je Diturije sve vreme bila ispod majkinog tela, a tad je imala samo šest nedelja, 42 dana“.
Tokom napada stradalo je 18 članova porodice Deljiu, ode čega osmoro dece.
Imer je našao i parče ručne granate koje je 2007. predao istražiteljima EULEX-a i međunarodnom sudu u Hagu.
Decu je poslednji put video 24. septembra, dva dana pre smrti, kad je prenoćio sa njima u skloništu.
„Kad sam u zoru krenuo, svi su spavali sem moje majke koja mi je poželela sreću“, kaže i rasplače se 65-godišnji muškarac oštrih crta lica.
Kad god priča ovu priču, kaže, emocije mu se uskovitlaju i treba mu sedam dana da se oporavi.
Masakr u rodnom selu preživeo je samo jedan njegov sin, danas glumac.
Jeton je imao 10, a Menduhija četiri godine kada su ubijeni, tek rođena beba Diturija je preminula pet nedelja posle masakra.
Pošto je Jeton do 5. rođendana bio jedino dete u porodici, ponašao se kao odrasli, priča njegov otac Imer Deljiu, sa kojim razgovaramo u Glogovcu.
Bio je prvorođeni sin i „prva životna radost“, vrlo pametan dečak, odličan đak i vaspitan, opisuje ga.
„Kad god smo išli da radimo u polju, on je želeo da uzme velike vile, zato sam mu napravio te da budu kao igračka, a da može i da se radi njima.“
Drvene dečije vile, dugačke oko metar, danas su u staklenoj vitrini izložbenog prostora Fonda za humanitarno pravo Kosova, baš kao i ćerkine sanke koje je lično napravio.
„Danas kad sretnem drugove mog sina, sa ženama i decom, okrenem leđa i zaplačem, jer umesto da ga pamtim tako sa porodicom, ja se sećam njegovih rana“, kaže Imer.
Znači mu što postoji izložba, jer je simbolički važno da naredne generacije nauče da „zločin nije prihvatljiv, bez obzira koja strana ga je počinila“.
I srpski narod je imao gubitke, ali se nisu suočili ni sa jednim masakrom, napominje Deljiu.
„Ne bih bio u koži srpskih snaga koje su bacile granate na decu i trudne žene.
„Nikad u životu nisam optužio srpski narod za moj gubitak, ali srpski narod mora da nađe snage da se souči sa istinom“, podvlači.
Svestan je patnji i ljudi u Srbiji i smatra da bi neki političari „hladne glave“ danas mogli da približe dva naroda, kako se istorija više ne bi „krvlju ispisivala“, dodaje nekada aktivni član PDK stranke koju je osnovao Hašim Tači.
„Ne možemo da odemo s Kosova na neku drugu planetu, isto kao i Srbi, moramo da živimo ovde“, kaže Deljiu.
Tridesetak kilometara dalje u Gračanici, nadomak Prištine, u ulici koja nosi ime Marije Petrović je porodična kuća porodice Petrović.
Sokak pored nazvan je po Nikoli, a obe ulice se račvaju od kružnog toka u Gračanici na kom je spomenik junaku Milošu Obiliću.
Dok u skromnom domu pripremaju slavu Zorica i Dragiša nas srdačno dočekuju.
Spremni su da govore o deci, iako svaku sporu rečenicu prati uzdisaj.
Nikola je od osnovne škole voleo da igra folklor i zato su za izložbu dali njegov vezeni prsluk iz narodne nošnje.
Tufnasta Marijina suknja je iz vremena kad je bila treći razred.
„Čuvam još neke – suknjicu jednu i džemper, ponekad iznesem i izluftiram“, kaže majka Zorica.
Odeća koju su nosili kao odrasli bila je sa njima u autobusu.
Nikola Petrović je zajedno sa mlađom sestrom Marijom i bakom Smiljanom 1. maja 1999. bio u autobusu Niš ekspresa koji je išao za Prištinu.
Njih troje su među 39 civila poginulih u tom napadu kada je autobus prepolovljen od razaranja, a tela nastradalih rasuta po okolini.
Umesto da proslavi 17. rođendan, tog 7. maja Nikola je sahranjen.
Marija je imala 15 godina.
Vesti o tragediji Zorica je čula preko radija dok je bila sama kod kuće.
Nije bila sigurna, ali je osetila, a nije mogla da proveri jer telefoni nisu radili.
„Ja sam odmah znala, jer sam čula da je pogođen autobus baš u vreme kad bi trebalo da stignu“.
„Taj prokleti 1. maj ostao je u našoj dusi, kad god dođe podseća nas na te muke“, kaže majka.
Visoki zvaničnik NATO-a Klaus Nojman izrazio je žaljenje zbog napada na autobus, ali su iz Alijanse saopštili da je most bio legitimna vojna meta.
Te godine, Nikola je završavao srednju školu, a Marija osmi razred.
„Da nisu krenuli taj dan možda se ništa ne bi desilo, ali eto vuklo ih je…
„Sve vreme (bombardovanja) su bili ovde, samo to što su otišli desetak dana pre“, priča majka dok joj iznad glave visi uramljena fotografija poginule dece.
„Tu su četvrti i šesti razred na slici, negde 1995. Ovu zajedničku sliku nam je uradio čovek koji je pravio spomenik, to nam je uspomena“, kaže pokazujući na zid.
Sliku gde su svi četvoro imaju samo iz osamdesetih dok su deca još bila mala.
„Dete ne može da zameni niko“, kaže majka opisujući da sa suprugom ide redovno na groblje, ali ih zdravlje popušta.
Uspomenu na njih čuva od pre nekoliko godina i spomen ploča u dvorištu osnovne škole u Gračanici, postavljena na predlog Marijinih školskih drugova.
„Niko drugi ih ne pominje, samo novinari 1. maja.
„Niko nam nije otvorio vrata da pita, a kamoli da nešto pomogne, nije važno za pare, već da neko s tobom porazgovara.
„Ni iz Gračanice naši ljudi nisu došli, ni dan danas“, kaže ona, a Dragiša se tek ponekad uključi u razgovor.
Bilo joj je teško kada je trebalo da preda njihove stvari za izložbu, ali ceni želju da se „pokaže da su i oni postojali“ i rado odu i da odgovaraju na pitanja posetilaca.
„Nama je drago da nas saslušaju i postavljaju pitanja, jer ta deca studenti nisu doživeli taj rat, rođeni su posle“.
U nekim slučajevima, na izložbi Dokumentacionog centra Kosova čiji naziv počinje kao bajka, a završava se porukom Ne ponovilo se roditelji su nekad davali i jedine predmete koji su im ostali posle stradanja dece.
Izloženi su klikeri, kolevka, sveske, čak i ranac koji je jedna devojčica spremila za odlazak od kuće.
„Porodice su shvatile važnost, a to je zahvaljujući dugogodišnjoj saradnji sa njima.
„Dok smo pravili Kosovsku knjigu pamćenja radili smo intervjue sa svim porodicama žrtava“, kaže Bekim Bljakaj iz Fonda za humanitarno pravo Kosova.
Kosovska knjiga pamćenja je dokument gde su poimenično popisani ubijeni i nestali borci i civili tokom sukoba na Kosovu od 1998. do 2000. – više od 13.500 žrtava.
Izložbu su posećivali ljudi i s Kosova i iz Srbije, uglavnom mladi iz nevladinih organizacija i uvek su bile odlične reakcije, kaže Bljakaj.
„Vrlo smo zadovoljni.
„Ispred ovih vrata ostaju nacionalističke cipele, niko ovde nikada nije rekao neprikladnu reč, svi pokazuju duboko poštovanje i saosećanje“, zaključuje Bljakaj.
Sedamnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.
Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.
Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.
Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.
