Nova studija je otkrila da su se mala jezera na Zemlji znatno proširila tokom poslednje četiri decenije – što je zabrinjavajući razvoj, s obzirom na količinu gasova staklene bašte koje emituju rezervoari slatke vode.
Između 1984. i 2019. godine globalne površine jezera su se povećale za više od 46.000 kvadratnih kilometara (17.761 kvadratnih milja), kažu istraživači. To je nešto više od područja koje pokriva Danska.
Ugljen-dioksid, metan, azot-oksid i drugi gasovi se stalno proizvode iz jezera, zbog bakterija i gljivica koje se hrane na dnu vode, grickajući mrtve biljke i životinje koje su se spustile na dno jezera.
Ukupno, ovo jezero je jednako godišnjem povećanju emisije ugljenika u regionu od 4,8 teragrama (ili triliona grama) CO 2 – što je da nastavimo poređenje zemalja jednako povećanju CO 2 koje je emitovala čitava UK 2012. .
„Poslednjih decenija došlo je do velikih i brzih promena sa jezerima koje utiču na račune gasova staklene bašte, kao i na ekosisteme i pristup vodenim resursima“, kaže kopneni ekolog Jing Tang sa Univerziteta u Kopenhagenu u Danskoj.
„Između ostalog, naše novootkriveno znanje o obimu i dinamici jezera omogućava nam da bolje izračunamo njihove potencijalne emisije ugljenika.“
Istraživači su koristili kombinaciju satelitskih snimaka i algoritama dubokog učenja da bi procenili pokrivenost jezera. Ukupno je evidentirano 3,4 miliona jezera.
Manja jezera (manje od jednog kvadratnog kilometra ili 0,39 kvadratnih milja) su toliko važna za izračunavanje gasova staklene bašte jer proizvode veliku količinu emisija u odnosu na njihovu veličinu, kaže tim.
Ova manje ekspanzivna vodna tijela čine samo 15 posto ukupne pokrivenosti jezera, ali su odgovorna za 45 posto povećanja proizvodnje ugljen-dioksida i 59 posto povećanja emisija metana u periodu od 1984. do 2019. godine.
„Mala jezera emituju neproporcionalnu količinu gasova staklene bašte jer obično akumuliraju više organske materije, koja se pretvara u gasove“, kaže Tang. „A takođe, zato što su često plitke. To olakšava gasovima da dođu do površine i u atmosferu.“
„U isto vrijeme, mala jezera su mnogo osetljivija na promene klime i vremena, kao i na ljudske poremećaje. Kao rezultat toga, njihove veličine i hemijski sastav vode veoma variraju. Stoga, iako je važno da ih identifikujemo i mapiramo, takođe je zahtevniji. Na sreću, uspeli smo da uradimo upravo to.“
Istraživači kažu da je više od polovine povećanja pokrivenosti jezera tokom perioda istraživanja posledica ljudske aktivnosti – u suštini, novoizgrađenih rezervoara. Ostalo je uglavnom zbog topljenja glečera i odmrzavanja permafrosta, uzrokovanog zagrevanjem naše planete.
Istraživači se nadaju da će se njihovi podaci pokazati korisnim za buduće klimatske modele, sa značajnim komadom gasova staklene bašte koji potencijalno dolazi sa površina jezera kako se dalje topljenje i zagrevanje nastavlja.
„Dalje, skup podataka se može koristiti za bolje procene vodnih resursa u slatkovodnim jezerima i za bolju procenu rizika od poplava, kao i za bolje upravljanje jezerima – jer područje jezera takođe utiče na biodiverzitet“, kaže Tang. Istraživanje je objavljeno u časopisu Nature Communications.
