Jedna djevojka beži i sakriva se kada vidi mršave ljude sa dugom kosom nalik na revolveraša koji je upao u njenu školu Uvalde i ubio 21 osobu. Jedan dječak je prestao da se druži i igra sa životinjama. Treće dijete oseti kako joj srce lupa kada se podseti na masakr 24. maja u kojem je ubijena bliska prijateljica – jednom tako opasnim tempom da je morala da bude prebačena u bolnicu, gde je ostala nedeljama.
11-godišnjoj devojčici je dijagnostikovan anksioznost, depresija i posttraumatski stresni poremećaj. Ona i njena porodica razgovarali su za Asošijeted pres pod uslovom da se njeno ime ne koristi za zaštitu njenog identiteta.
„Nikada ranije nisam izgubila nekoga“, rekla je ona, dodajući da će je njena prijateljica koja je bila među 19 učenika i dvoje nastavnika ubijenih u najsmrtonosnijem masakru u školi u Sjedinjenim Državama u poslednjih deset godina ohrabriti da prođe teška vremena. „Bila je veoma jaka osoba.“
Dok se učenici spremaju da se vrate u školu u Uvaldeu u utorak, prvi put od masakra u osnovnoj školi Rob, simptomi PTSP-a počinju da se pojavljuju. Roditelji nisu u mogućnosti da pomognu, a stručnjaci su zabrinuti jer se zajednice obojenih boja, kao što je uglavnom latinoamerički grad Uvalde, suočavaju sa nejednakostima u pristupu nezi mentalnog zdravlja. Za porodice sa niskim primanjima to može biti još teže, jer pristup ograničenim resursima zahteva dugo čekanje na preporuke putem programa medicinske pomoći kao što je Medicaid.
„Teško je čuti kroz šta ova deca prolaze u tako mladoj dobi“, rekla je Jurij Kastro, majka dvojice dečaka u Uvaldeu, čiji je rođak ubijen u pucnjavi i čije su sinove nekada podučavala dva ubijena učitelja. Kastro zna za decu koja su toliko traumatizovana da su prestala da govore.
Pucnjave u školama dramatično utiču na živote preživelih. Za neke, simptomi traju godinama i može biti teško pronaći visokokvalitetan tretman.
Poslednjih godina, teksaški zakonodavci su se fokusirali na trošenje novca na usluge mentalnog zdravlja, izdvajajući više od 2,5 milijardi dolara tokom tekuće fiskalne godine.
Ali, prema rečima porodice 11-godišnje devojčice — doživotni stanovnici Uvaldea — jedinog centra za mentalno zdravlje u ovoj oblasti — samo nekoliko blokova od osnovne škole Robb — retko se koristio ili razgovarao, što je izazvalo zabrinutost zbog nedostatka svesti o znacima i simptomima mentalna bolest i stigma oko traženja pomoći.
Majka 11-godišnje devojčice čije je srce ubrzano dovelo do hospitalizacije kaže da su otvoreni razgovori o mentalnom zdravlju ranije bili tabu u latino zajednici, gde se u kulturnom smislu mentalno zdravlje odbacuje kao lenjost, dosada ili izazivanje bijesa.
„Sećam se da je odrastanje bilo kao: ’Idi tamo, samo si chiflada’“, rekla je majka, koristeći špansku reč koja znači „ponašati se razmaženo“.
Sada, rekla je, grad se budi u realnosti mentalnog zdravlja, iako se neki ljudi i dalje pitaju zašto je preživelima poput njene ćerke potrebna pomoć.
Članovi zajednice podržavaju jedni druge tako što se prijavljuju kod šire porodice i prijatelja i koriste prednosti resursa zajednice koji su uspostavljeni, uključujući savetovanje Crvenog krsta i emocionalnu podršku crkava. Roditelji jednog od ubijenih dece pokrenuli su organizaciju koja će organizovati skloništa u divljini za porodice žrtava i preživele. Stanovnici takođe imaju grupe na društvenim mrežama gde mogu da dele resurse za mentalno zdravlje i izraze svoju tugu.
Komisija za zdravstvo i ljudske usluge Teksasa sklopila je ugovor sa organizacijama da stvore telefonsku liniju za mentalno zdravlje koja je za šest nedelja odgovorila na skoro 400 poziva.
Marta Rodrigez, koja je koordinirala napore da pomogne učenicima da se oporave nakon masovne pucnjave u srednjoj školi Mardžori Stounmen Daglas u Parklendu na Floridi, rekla je da zvaničnici moraju da posete zajednicu kako bi bili sigurni da su dostupni pravi resursi. Ona je rekla da je ključno rešavanje stigme i slanje provajdera koji razumeju jezik i vrednosti porodice.
„Neke porodice se možda neće osećati prijatno da dele nevolje i potrebe“, rekla je ona.
Mnoge porodice pogođene pucnjavom su rimokatolici. Majka devojčice koja je preživela napad rekla je da je njena ćerka mogla da se otvori samo svešteniku u Hjustonu – 280 milja (450 kilometara) – koga porodica ide da vidi kada posete rođake.
„Ovo će biti dugo putovanje. Ovo neće biti nešto što možemo samo da uradimo i popravimo“, rekao je nadbiskup San Antonija Gustavo Garsija-Siler.
Džuli Kaplou, izvršni direktor Centra za traumu i tugu u Haket centru za mentalno zdravlje u Hjustonu, rekla je da mnogi učenici koji su preživeli pucnjavu u srednjoj školi u Santa Feu u maju 2018. u kojoj je ubijeno 10 u predgrađu Hjustona nisu pokazivali simptome šest meseci.
„Očekujem da ćemo videti neke sličnosti“, rekao je Kaplou, koji je obučavao kliničare i druge koji leče porodice u Uvaldeu. „Deo razloga je to što se ti simptomi još nisu manifestovali i počeće da se manifestuju kada se podsete na sam događaj. Ili negovatelj počinje da prepoznaje: „Čekaj malo, moje dete još uvek ne jede, još uvek ne spava.“
Dužina lečenja varira u zavisnosti od težine simptoma. Za neke može trajati i do dve do tri godine.
Melisa Brajmer, direktorka programa za terorizam i katastrofe u Nacionalnom centru za dečji traumatski stres UCLA-Duke, bila je vodeći savetnik javnih škola u Njutaunu u Konektikatu, nakon masakra u osnovnoj školi Sendi Huk 2012. Ona je rekla da zvaničnici moraju da se postaraju da porodice mogu dobiti usluge u školi. Takođe treba da stvore prostore koji se osećaju prijateljski, kao što su obroci u zajednici, a ne klinike.
Roditelji budućeg učenika petog razreda koji se bori sa simptomima odlučili su da je ove godine školuju kod kuće kako bi lakše nastavila da ide na sastanke. Takođe dobija službenog psa koji će je upozoriti ako joj otkucaji srca porastu.
Ali ona brine da će se njena braća vratiti u učionicu i zabrinuta je misleći da će je drugi osuđivati zbog toga kako je na nju uticao masakr kada nije upucana, rekla je njena majka. Svakodnevno je bude noćni strahovi.
„Ne spavamo. … Više ni ne znamo šta je to otkako se ovo desilo“, rekla je majka. „Moraću da se nosim sa tim koliko god joj je potrebno da ozdravi.
Ova priča je prvi put objavljena 3. septembra 2022. Ažurirana je 19. septembra 2022. da bi se ispravio naslov Džuli Kaplou. Ona je izvršni direktor Centra za traumu i tugu u Hackett centru za mentalno zdravlje u Hjustonu.
