Prošlo je više od tri godine od prve poznate infekcije COVID-19. Od tada smo vidjeli stotine miliona slučajeva širom svijeta.
Vjerovatno ste ga imali – barem jednom, ako ne i više puta – kao i skoro svi koje poznajete. Kako kontinuirani talasi infekcija pristižu, sve manje ljudi nikada nije zaraženo COVID-19.
Ali, čak i uzimajući u obzir one koji su ga imali, a nisu shvatili, verovatno još uvek postoje ljudi koji su uspjeli da izbjegnu virus (do sada).
Da li su bili na neki način imuni? Da li su posjedovali neku korisnu genetsku mutaciju? Da li su jednostavno izbjegavali ljude i nastavili da preduzimaju mjere predostrožnosti? Ili su samo imali sreće, a njihovo vreme će neminovno doći?
Nažalost, još uvek ne znamo zašto su neki ljudi uspeli da izbegnu COVID-19 tako dugo. Za nauku je potrebno vrijeme.
Videli smo da se istraživanja odvijaju neviđenom brzinom 2020. kako bi razumjeli SARS-CoV-2 (virus koji izaziva COVID-19) i kako bi se razvili tretmani i vakcine. Ali taj nivo finansiranja i saradnje je teško održati u svijetu sa toliko vrijednih oblasti istraživanja.
Uz to, neka istraživanja posebno se bave pitanjem da li genetski element pomaže da se objasni zašto određeni ljudi nikada nisu dobili COVID-19. Ali iako je ovo istraživanje važno, ne bi trebalo da izgubimo fokus na onima koji pate od bolesti i njenih dugoročnih efekata.
Kompanija COVID Human Genetic Effort, koju predvode istraživači u SAD, regrutovala je ljude za koje je poznato da su bili izloženi virusu, ali koji ga sami nisu imali. Ovo uključuje, na primer, zdravstvene radnike ili ljude koji su živeli u domaćinstvu sa potvrđenim slučajem COVID-19.
Naučnici će ispitivati njihov DNK i tražiti neobične mutacije koje mogu objasniti očiglednu otpornost na infekciju SARS-CoV-2. Ovo može biti mutacija ćelijskih receptora ili enzima potrebnih da virus uđe u naše ćelije, ili možda mutacija u genu uključenom u imuni odgovor na infekciju.
Studije koje pokušavaju da otkriju anomalije u našoj DNK, nazvane studije asocijacije na nivou genoma, već su uspjele da identifikuju genetske mutacije koje neke ljude čine otpornim na druge infekcije kao što su HIV i norovirus (zimska buba za povraćanje). Ako možemo da identifikujemo razloge zbog kojih ljudi mogu biti imuni na određeni virus, onda bi, teoretski, to znanje moglo da se iskoristi za sprečavanje infekcije.
Ali da li je to zaista tako jednostavno? Uprkos našem razumevanju genetskih mutacija koje štite srećnu manjinu ljudi od norovirusa, ne postoji vakcina ili tretman za ovaj virus. A zloglasne „CRISPR bebe“ (nekoliko dece rođene 2018. čiji su genomi uređeni u pokušaju da se učine imunim na HIV), kritikovane su zbog sumnjive etike, a da ne spominjemo da su nezakonite.
Moguće je da nije reč o mutaciji jednog gena, već o kombinaciji mutacija u više gena, zbog kojih mali broj ljudi postaje imun na COVID-19. Ciljanje na više gena bez izazivanja neželjenih nuspojava može biti teško i znatno bi otežalo iskorištavanje ovog znanja za lekove protiv COVID-19.
Ali razumevanje genetskih mutacija koje nekoga čine otpornim na COVID-19 moglo bi da pruži dragocen uvid u to kako SARS-CoV-2 inficira ljude i izaziva bolest. Drugim rečima, može biti zanimljivo naučno, ali možda ne i klinički.
Iako će proći neko vreme pre nego što dobijemo odgovore iz ovih studija, naučnici veruju da postoji mala grupa ljudi koja je prirodno imuna na SARS-CoV-2 zahvaljujući svojim genima.
Kao naučnici, možemo postati fiksirani na određene detalje našeg istraživanja. Uvek je važno da se podsetimo da postoje ljudi sa druge strane ovih zaraznih bolesti.
Iako SARS-CoV-2 nastavlja da inficira ljude širom sveta, i stalno mutira i evoluira u nove varijante, njegova težina je generalno u velikoj meri smanjena zahvaljujući efikasnim vakcinama.
Istovremeno, procenjuje se da dva miliona ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu prijavljuje dugotrajan COVID, od kojih skoro jedna petina ima simptome koji su toliko ozbiljni da stanje značajno ograničava njihove svakodnevne aktivnosti.
Iako postoji nekoliko teorija o tome šta doprinosi dugotrajnom COVID-u, uključujući mikrougruške u krvi i hroničnu upalu, mi zapravo ne znamo zašto su neki ljudi pogođeni, a drugi nisu. Dakle, možda bi naš fokus trebalo da se pomeri sa genetskih determinanti imuniteta na SARS-CoV-2 na istraživanje da li neki ljudi mogu imati genetsku predispoziciju za hroničnu bolest koja potencijalno mijenja život.
