Anita Buš iz organizacije „Žrtve na prvom mjestu“, koja se bavi pomaganjem žrtvama masovnih pucnjava, kaže da se poslije tragedija „zajednica vremenom oporavi, prilagodi“, ali da „životi povrijeđenih i porodica žrtava više ne budu isti“
Taj 14. februar 2018. godine u Mardžori Stounmen Daglas srednjoj školi, u Parklandu, predgrađu Majamija, grada u američkoj saveznoj državi Floridi, delovao je kao svaki drugi.
Nastava je tekla kao i inače, neki su je pratili, neki baš i ne, ali su svi živeli obične tinejdžerske živote, zaljubljivali se, odljubljivali i maštali.
Kada je sat otkucao 14:19, sve se promenilo.
Devetnaestogodišnji Nikolas Kruz, bivši učenik Stounmen Daglasa, tada je izašao iz vozila Ubera i odlučno se zaputio hodniku škole, gde je otvorio vatru.
U narednih šest minuta ubijeno je 17 ljudi – od čega 14 učenika – a ranjeno još 17, što masovnu pucnjavu u Parklandu čini jednom od najsmrtonosnijih u istoriji Amerike.
„Pet godina je prošlo, ali kao da se juče dogodilo“, navodi kratko za BBC na srpskom 22-godišnja Alaja Istman, jedna od preživelih.
Šest učenika iz njenog razreda je upucano, a dvoje ubijeno.
Među njima i Nikolas Dvoret za kog Istman kaže da joj je spasao život – preživela je tako tako što se sakrila ispod njegovog tela.
„Za oporavak je pre svega potrebno vreme, ono vam je najbolji prijatelj u ovakvim okolnostima, jer vremenom naučite kako da se suočavate sa traumom“, kaže Istman.
„Bilo je to dugo putovanje, ali mislim da sam danas dobro.“
Anita Buš iz organizacije „Žrtve na prvom mestu“ ( Victims first ), koja se bavi pomaganjem žrtvama masovnih pucnjava, kaže da se posle takvih tragedija „zajednica vremenom oporavi, prilagodi“, ali da „životi povređenih i porodica žrtava više ne budu isti“.
„Međutim, kada im se daju pravi resursi, uključujući i finansijsku pomoć, dolazi do znatnog napretka u oporavku“, ističe Buš za BBC na srpskom.
„Nekima je potrebna dugoročnija pomoć nego drugima, ali oporavak je moguć.“
O oporavku i pomoći naveliko se priča i u Srbiji, dve nedelje nakon što je 13-godišnji K. K. ubio devetoro đaka i školskog čuvara, da bi samo dan kasnije do masovne pucnjave došlo u okolini Mladenovca, kada je ubijeno osam ljudi.
Iako masovnih pucnjava ima širom sveta, najčešće su upravo u Americi, gde ih je od početka godine 2023. bilo osam, a ubijeno 49 ljudi, podaci su Enciklopedije Britanika.
Organizacija Arhiva nasilja vatrenim oružjem , koja beleži zločine vatrenim oružjem, za to vreme navodi 225 pucnjava od početka godine u kojima je ubijeno više od četvoro ljudi u SAD.
Ubijeno je 98 dece do 11 godina i 561 tinejdžer od 12 do 17 godina.
„Toliko smo se navikli na to da samo zajednica u kojoj se napad dogodio bude neko vreme na pauzi… Ostali nastave živote kao da se ništa nije dogodilo“, kaže za BBC na srpskom Dejvid Tomas, bivši policajac i profesor Florida Golf Koust Univerziteta.
Ipak, i on navodi da je oporavak zajednice moguć.
„Ključ oporavka je u spremnosti da se priča o tome što se dogodilo, a potom i u pokušaju razumevanja uzroka“, navodi Tomas.
„I država i zajednica moraju da pogledaju unutar sebe, pokušaju da procene gde je pošlo po zlu i šta može da se uradi kako bi došlo do promene.“
Po dolasku u Stounmen Daglas, Alaja Istman kaže da je očekivala „srednjoškolski mjuzikl“.
Međutim, nije bilo baš tako, dodaje uz kiseo osmeh u ispovesti na sajtu organizacije Sendi Huk Promis ( Sandy Hook Promise ), koja se takođe bavi podrškom žrtvama masovnih pucnjava.
Nju su formirali roditelji žrtava masovne pucnjave u Sendi Huk osnovnoj školi u Njutaunu , saveznoj državi Konektikat, na severoistoku Amerike, gde je ubijeno 26 ljudi.
Istman ističe da joj je u masovnoj pucnjavi u njenoj školi „oduzet život obične tinejdžerke“.
Umesto tinejdžerskog života postala je aktivistkinja za ograničavanje pristupa naoružanju u Americi, koja je jedno od najkontroverznijih pitanja u zemlji.
„Radim na tome da se ništa slično ne dogodi više nikome i to mi je dosta pomoglo u mom putovanju i oporavku“, navodi Istman.
„To i savetujem i mladima u Srbiji, da progovore protiv nasilja, ohrabrujem ih da ustanu i da se njihov glas čuje na koji god način da je to moguće.“
Za oporavak joj je, ističe, bilo potrebno dosta vremena.
„Dobar način kako da se zajednica oporavi jeste i da ljudi to rade zajedno“, navodi.
„Preživeti masovnu pucnjavu ili pucnjavu u školi nije tako česta stvar, tako da je dobar način za oporavak kroz komunikaciju sa ljudima koji su preživeli isto i koji zapravo razumeju kako se osećate, odakle god da su – iz Parklanda ili Srbije.
„Učili smo jedni od drugih, ja sam, eto, pričala sa ljudima koji su preživeli Kolumbajn, iako je to sve bilo još pre nego što sam ja rođena“, navodi.
Reč je o masovnoj pucnjavi iz 1999. godine u Kolumbajn srednjoj školi u Koloradu , kada su dvojica napada ubila 12 učenika i jednog nastavnika.
„Naučila sam šta su ljudi iz te škole koristili kako bi se izborili protiv traume“, ističe Istman.
Mladi koji su preživeli slične tragedije pričaju slično kao Istman.
Da oporavak nimalo nije lak, da se plaše gužvi i teško zbližavaju sa ljudima, kao i da iznova uče kako da se osećaju bezbedno.
Vesti o novim masovnim pucnjavama često ih vrate u dan kada su doživeli tragediju.
Neki od njih pate i od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).
Enciklopedija Britanika PTSP definiše kao „emocionalno stanje koje ponekad prati traumatski događaj, posebno onaj u kome je doživljena ozbiljna telesna povreda ili pretnja smrću“.
PTSP kod ljudi izaziva osećaj „straha, bespomoćnosti i užasa“, a može doći i do depresije, anksioznosti i zloupotrebe alkohola ili droga, navodi se u enciklopediji.
„Mnogo sam se promenio, kao i svi moji prijatelji… Morali smo da odrastemo“, kaže Nik Velčak u ispovesti za Sendi Huk Promis.
On je tri puta pogođen 2012. godine, tokom masovne pucnjave u njegovoj školi u Ohaju.
Oporavio se, ali više nikada nije mogao da hoda.
„Mnogo sam bolje nego 14. novembra 2019. godine, ali i dalje nisam kao što sam bila“, dodaje Mia Pejdž Treta , koja je tog dana preživela pucnjavu u Santa Klarita školi u Kaliforniji.
„Sve se svodi na dolazak do tačke kada teški dani nisu tako teški.“
Maja Rosin Slejter, profesorka Stenforda, jednog od najprestižnijih američkih koledža, u istraživanju o posledicama masovnih pucnjava na mentalno zdravlje, obrazovanje i zaradu kod mladih, navodi da često dolazi do veće upotrebe antidepresiva kod preživelih.
Masovne pucnjave takođe dovode i do pada proseka ocena i povećanja mogućnosti ponavljanja razreda u naredne dve godine, navodi Rosin Slejter u tekstu iz 2022. godine.
„Manje je verovatno da će učenici izloženi pucnjavi u školama zapravo završiti srednju školu, ići na koledž i fakultet, da će biti zaposleni, a verovatnije je da će imati nižu zaradu u dvadesetim godinama.“
Aniti Buš su takođe masovne pucnjave promenile život.
Bila je novinarka sve dok jedan član njene porodice nije ubijen 2012. u masovnoj pucnjavi u Aurora bioskopu , tokom prikazivanja filma Uspon mračnog viteza , da bi potom drugi član porodice preživeo masovnu pucnjavu na muzičkom festivalu u Las Vegasu.
Tamo je 60 ljudi ubijeno, a na stotine ranjeno.
Zbog toga je osnovala organizaciju Žrtve na prvom mestu .
Pomaganje žrtvama da se vrate na noge vidi kao „ličnu misiju“, a u poslednjih desetak godina je, kaže, radila sa žrtvama i zajednicama iz 48 masovnih pucnjava.
Žrtve napada i porodice preminulih „jednostavno moraju da nauče da žive neki novi život“, ističe.
„Najhrabrija stvar koju mogu da urade jeste da ujutru ustanu iz kreveta i pokušaju da žive život iznova.“
Na portalu njene organizacije nalazi se i vodič za porodice žrtava, institucije, medije i sve druge , a koji se bavi time šta raditi ukoliko u jednoj zajednici dođe do masovne pucnjave.
Zajednica uglavnom, navodi se u tekstu , postane „cirkus medija, dobronamernika, onih koji žele da budu na televiziji kako bi promovisali neku organizaciju, samozvanih stručnjaka koji takođe žele medijsku pažnju i drugih.“
„Ljudi obično misle da će se savezne i/ili državne vlasti pobrinuti za sve, ali oni, iako su od pomoći, čak i ne zagrebu površinu onoga što je zapravo potrebno“, navodi se.
Nekoliko stvari tu može da bude od pomoći.
Prolazak vremena je jedna od njih, ali pre svega psihoterapija i podizanje svesti o pitanje mentalnog zdravlja odmah posle napada, ističe Buš.
„Ljudi specijalizovani za borbu protiv trauma moraju biti dostupni 24/7″, navodi se u vodiču.
A tu je i pitanje novca.
„Važno je da žrtve odmah posle pucnjave dobiju i finansijsku pomoć, zato što oni tada jednostavno ne mogu da funkcionišu“, kaže Buš.
„Ne mogu da idu na posao, da plaćaju račune, a novac im je potreban i zbog lečenja i zbog terapija.“
Roditelji 7/2, razreda u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u kojem je ubijeno najviše đaka, posle tragedije tražili su od Vlade Srbije da ispuni sedam zahteva, koji su ubrzo i prihvaćeni.
Jedna od njih je i potpuna obnova škole do 1. septembra.
Međutim, Buš nije sigurna koliko će to imati efekta.
Ona smatra da deca u takvim okolnostima školovanje treba da nastave „kod kuće ili u malim grupama, daleko od škole u kojoj se pucnjava dogodila“.
„Previše je straha, a deca ne mogu da uče ukoliko su u strahu.
„Radila sam sa brojnim žrtvama i jedno je sigurno – niko posle ne želi da se vrati u školu u kojoj se napad dogodio… Trebalo bi je potpuno zatvoriti i početi iznova na drugom mestu.“
Istman je čak promenila saveznu državu – na koledž je otišla u Vašington.
„Čak je i živeti pored škole traumatično, morala sam da prilazim svakog dana pored nje gde god sam išla, što mi je budilo sećanja koja nisam želela.
„Zato sam odlučila da odem, a mnogi iz moje škole su uradili isto.“
Buš tu ističe i važnost pitanja jezika, kako ne bi dolazilo do retraumatizacije ugroženih.
„Ubijeni članovi porodice nisu ‘izgubljeni’ – ubijeni su, uzeti iz naših porodica, ukradeni su im životi, ukradeni su od nas“, navodi se u vodiču.
„Slično je i kada govorimo o ‘godišnjici’ pucnjave – ništa se tu ne slavi i tu reč ne treba koristiti za obeležavanje datuma, a treba izbeći i reč ‘isceljenje’ ( healing ), jer postoji samo put učenja kako se nositi i boriti protiv traume.“
Na kraju, ukratko, važno je samo slušati šta porodice žrtava žele, zaključuje.
Ubrzo posle dve masovne pucnjave, u školama i na društvenim mrežama u Srbiji usledio je talas pretnji o masovnim ubistvima i bombaškim napadima.
Tvorci tih pretnji mahom su tinejdžeri.
U prvih pet dana posle pucnjave u školi „Vladislav Ribnikar“, policiji je prijavljeno više od 120 događaja u vezi sa pretnjama učenika, izjavila je Danijela Ostojić iz Uprave policije.
Dejvid Tomas, profesor Florida Golf Koust Univerziteta, takođe je bio policajac.
U penziju je otišao 1998. godine, kada se vratio studijama i diplomirao forenzičku psihologiju.
Želeo je, kako kaže, da zna zašto pojedini ljudi rade to što rade.
„Škole, policija, vlada, svi moraju zajedno da rade kako ne bi ponovo dolazilo do masovnih pucnjava u školama“, navodi Tomas.
„Druga stvar koju bi svi mogli da se pitaju, a koja je veoma teška, jeste ‘šta je to što deci nedostaje’… Mi odrasli često pravimo zakone misleći da će se tako stvari same od sebe rešiti, ali niko ne pita decu šta je njima potrebno.
„Važno je sesti i pričati sa njima, videti koji su njihovi problemi i kako se baviti njima na najbolji način.“
Isto pitanje kao Tomas sebi su postavili Džilijan Piterson, profesor kriminologije na Hamlajn univerzitetu i Džejms Densli, profesor krivičnog prava na Metro Stejt univerzitetu.
Njih dvojica su zato istražili priče 180 ljudi odgovornih za masovne pucnjave.
Pričali su sa njihovim roditeljima, braćama i sestrama, prijateljima iz detinjstva, kolegama i nastavnicima.
Nalaze su objavili u knjizi Projekat nasilje: Kako zaustaviti epidemiju masovnih pucnjava , gde, na primer, navode da počinioce u medijima ne treba nazivati monstrumima i drugim pogrdnim nazivima.
„Ukoliko problem objasnimo kao čisto zlo onda se osećamo bolje, deluje nam kao da smo pronašli motiv i rešili zagonetku“, naveo je Densli u intervjuu za Politiko.
„Međutim, to nas sprečava da shvatimo da su ti ljudi zapravo deo nas, što je mnogima teško da razumeju, jer su oni učinili užasne, monstruozne stvari.
„Ali samo tri dana ranije, on je bio nečiji sin, unuk, komšija, kolega ili drug iz razreda… Moramo da ih prepoznamo kao problematično ljudsko biće ako želimo da intervenišemo pre nego što se nešto dogodi.“
A na pitanje kako dolazi do napada, Peterson odgovara da osnova svega može biti trauma iz ranog detinjstva, koja se razvija ka „beznađu, očaju, izolaciji, samopreziru i odbijanju od vršnjaka“.
Ponekad, dodaje, dolazi i do pokušaja samoubistva, ali i da se „mržnja prema sebi okreće protiv grupe i spolja“.
Kako to onda sprečiti?
Jedan od problema, smatra Tomas, jeste u tome što sve više dece „nema razvijene mehanizme suočavanja“, a sve zbog toga što „ne provode mnogo vremena u interakciji uživo sa ljudima“.
„Uglavnom sve rade preko telefona, a ranije si imao razgovore, neslaganja, pa i fizički sukob, ali tu vremenom učiš kako da se razvijaš, suočiš sa neuspesima i problemima.“
Obrazovanje i priča sa decom, ističe, neophodni su kako bi shvatili da nasilje nije rešenje.
„Ljudi treba da dobiju pomoć kad im je potrebna… Važno je da se ne osete odbačeno, to je primarni cilj.“
Tomas tu ističe i značaj mentalnog zdravlja.
„Kod nas u Americi, ako neko ima rak ili neku drugu bolest, jednostavno ode u bolnicu i lekari se bave njime, ali zato mnogi zanemaruju pitanje mentalnog zdravlja.
„Ljudi ovde odbijaju da njihova deca imaju probleme sa mentalnim zdravljem.“
Isto navodi i Istman, dodajući da „svi uvek čekaju da se nešto dogodi da bi se bavili time“.
Na kraju, važno je i koliko oružja ima na ulicama.
„Ne znam kako je kod vas, ali ovde je oružje svuda“, kaže Tomas kratko.
Jedna od mera Vlade Srbije posle masovnih pucnjava jeste i kampanja razoružavanja, koje građani mogu da predaju bez ikakvih posledica.
Procenjuje se da civilno stanovništvo na Balkanu ima devet puta više oružja nego vojska i policija, pokazala je globalna Anketa o lakom oružju ( Small Arms Survey ) iz 2018. godine.
Srbija i Crna Gora dele neslavno treće mesto u svetu po broju komada oružja u rukama civila, upravo iza SAD i Jemena.
Nikolas Kruz je posle pucnjave u Stounmen Daglas srednjoj školi pobegao sa lica mesta.
Uhapšen je sat vremena kasnije.
U oktobru 2021. godine priznao je krivicu i izvinio se zbog zločina.
Tužilaštvo je tražilo smrtnu kaznu, ali je Kruz u novembru 2022. osuđen na doživotni zatvor.
Žrtve masovnih pucnjava za to vreme sve više se udružuju i prave neformalne mreže prijateljstva i podrške, piše Vašington post u tekstu iz 2022. godine.
Obraćaju se jedni drugima za utehu i savet.
Razgovaraju o godišnjicama, tokom praznika i kada se dogodi neka nova tragedija.
„Kada pogledam kontakte u mom telefonu, vidim nečije ime i školu u kojoj su upucani“, kaže za Vašington post Mia Treta, koja je takođe postala aktivistkinja u borbi protiv naoružanja.
„Kada ste neko ko je preživeo nasilje vatrenim oružjem i želite da pričate sa ljudima, tako vam telefon izgleda, jer je toliko pucnjava u školama.“
Žrtvama i dalje često pomaže Anita Buš, koja ovde naglašava i važnost medija.
Moraju, ističe, da paze kako izveštavaju.
„Ljudi koji su odgovorni za masovne pucnjave često samo žele slavu, koju im ne treba dati i mediji tu imaju direktnu odgovornost.
„Treba isticati priče žrtava i heroja, a umanjiti sadržaj o napadaču… Jednom ga pomenuti i posle toga ne više, neka bude anoniman skroz.“
Alaja Istman je u međuvremenu nastavila školovanje.
Diplomirala je u subotu, 20. maja, i to iz oblasti krivičnog prava.
„Oduvek sam želela da budem advokatica, samo nisam bila sigurna kakva“, navodi 22-godišnjakinja uz osmeh.
„Sada ću da napravim pauzu u studijama kako bih radila u nekoj advokatskoj kancelariji, prikupila iskustvo i malo isprljala ruke.
„Svakako planiram da se bavim krivičnim pravom ili možda porodičnim, pa da radim sa decom.“
Ipak, prijatelje koje je izgubila ne zaboravlja.
Nikolas Dvoret je hteo da bude plivač i da učestvuje na Olimpijskim igrama, ali mu je to oduzeto, navela je u ispovesti za Sendi Huk Promis.
Život zato danas deli na pre i posle 14. februara 2018. godine.
Nekoliko godina kasnije i dalje ne veruje u tezu o pogrešnom mestu u pogrešno vreme.
Bila je, kaže, na času, gde je i trebalo da bude, a ipak se dogodilo to što se dogodilo.
