„Zakonodavac je jasno rekao da ljudi koji su devedesetih godina bili mobilisani i nosili uniformu, kako god da se zvala država kojoj je Srbija bila stub i esencija, zaslužuju priznanje. Spomenice su rezultat opredeljenja Vlade da što pre donese Uredbu i krene u njenu primenu. Cilj je da dodeljivanjem boračkih spomenica u fokus stavimo ljude kojih je, nažalost, sve manje, a koji su decenijama bili zaboravljeni i gotovo nevidljivi“, kaže Selaković.
Već na leto, tačnije od polovine jula. Sastavni deo Vladine uredbe je i dizajnersko rešenje spomenice, a uskoro će Zavod za izradu novčanica i kovanog novca izraditi prve primerke. Srpski narod je 20. vek proveo u užasima mnogih ratova, od kojih su dva bila svetska. Retko kad nam se pružala prilika da našim veteranima ukažemo ono poštovanje i suštinsku pažnju kakvu zaslužuju. Na čelu ovog resora sam pola godine i ponosan sam što ćemo realizovati ovaj mali, ali simbolički izuzetno značajan znak pažnje.
POMOĆ STARIMA NA SELU U teškoj situaciji su staračka domaćinstva u seoskim sredinama, koje zemljišni posedi isključuju iz kruga primalaca socijalne pomoći. Postoji li mehanizam da im se pomogne?
Problem starih, samih i siromašnih ljudi na selu postoji i sve je vidljiviji. Zakon propisuje da svako ko poseduje više od pola hektara zemlje na svoje ime ne može da bude korisnik novčane socijalne pomoći. Ovo pravo ipak može da ostvari ukoliko tu imovinu stavi pod hipoteku u korist Centra za socijalni rad. Problem je što stari i ugroženi često imaju decu, pa ne žele da se odreknu imovine, iako od potomaka ne dobijaju preko potrebnu pomoć i negu. Bez obzira na to, moramo kao društvo da razvijemo svest o potrebi da se ovim ljudima pomogne.
Nije malo istorijskih epizoda našeg naroda koje nisu imale adekvatan tretman među potomcima. Da li je konačno kultura sećanja našla svoje mesto u našoj državi i društvu?
Kada su u pitanju pojedini periodi naše novije ili dalje istorije, kultura sećanja gotovo da nije ni postojala. Sećanje ima cilj i da naučimo lekcije iz prošlosti kako nam se loše stvari ne bi ponavljale. Predsednik Aleksandar Vučić stupanjem na mesto premijera realizovao je dogovor sa predsednikom Srpske Miloradom Dodikom o zajedničkom obeležavanju važnih datuma iz naše prošlosti. Kultura sećanja je dodatno ojačana završetkom Hrama Svetog Save, podizanjem spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu, kralju Petru u Novom Sadu… Na istom tragu najavljuje se i obnova spomenika kralju Aleksandru u Somboru, spomenika Apoteoze srpske Vojvodine… Jedan od vrhunaca takve politike je i uspostavljanje praznika srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave 15. septembra.
Da li se otpori i negodovanja u delu naše javnosti kada su ovakvi projekti u pitanju zasnivaju samo na potrebi da se kritikuje, kao neka vrsta liberalnog pomodarstva, ili imaju svoje spoljne pokretače?
Moramo da shvatimo da su iz pojedinih centara moći ulagana ozbiljna sredstva u interpretaciju jednog dela naše istorije, zarad kreiranja predstava naše novije prošlosti. Ove godine smo u Somboru obeležili 24 godine od početka NATO agresije. Baš tamo, jer je tu pala prva žrtva bombardovanja, što se gotovo i zaboravilo. Da 2014. godine nije započet državni projekat kulture sećanja, za 20 godina bi našu decu učili da smo bili agresori i da smo pokrenuli rat sami protiv sebe, a da je bombardovanje imalo cilj da nas vrati na ispravan put. Pravi cilj je bio otimanje KiM, kao i rešenost da se čitavom svetu demonstrira sila. Naša je dužnost da negujemo sećanje i istinu. Ako je mi ne sačuvamo, niko drugi umesto nas je neće sačuvati.
ZA MAJKE 83 MILIJARDE DINARA A Kao generalni sekretar Predsedništva bili ste u središtu državne kampanje za suzbijanje bele kuge. Kako danas gledate na efekte ove borbe za budućnost?
Po zadatku predsednika Vučića pre pet godina bavio sam se kreiranjem demografskih mera. Tadašnja inicijativa danas je sastavni deo državne politike. Činjenica da su 132.247 majki bile primaoci različitih mera podrške rađanju dece je neverovatna. Podjednako je važno što u budžetu za 2023. imamo izdvojene 83 milijarde dinara za ovu namenu. Danas postoji i Ministarstvo za brigu o porodici, ulažu se sredstva i već u nekim segmentima vide se i rezultati. To mi donosi i lično zadovoljstvo.
Očekujete li nove kritike onih krugova koji u gotovo svakom ovakvom potezu vide militarizaciju srpskog društva ili povratak u devedesete?
Baš ti koji olako iznose takve optužbe iz devedesetih – nikada nisu izašli. Puno je vremena otad prošlo, Srbija napreduje, jača partnerstva i prijateljstva u svetu i na našu sreću vodi brigu o sebi i samostalno donosi odluke.Puno truda ste uložili u svojevrsnu reafirmaciju Srbije, njenih simbola i sistema vrednosti. Koje stranice naše istorije, onako kako lično to vidite, zaslužuju skidanje prašine i novo „učitavanje“?
To svakako zaslužuje nasleđe srpske srednjovekovne državnosti. To nasleđe je sistematski zapostavljeno i decenijama zanemarivano. A veoma je važno. Srbi su jedan od retkih naroda koji je svoju državu imao i pre 800, 900 ili hiljadu godina. O formalnopravnom kontinuitetu sa današnjom Srbijom teško se može govoriti, ali nema sumnje da je on duboko sačuvan u srpskom narodu. Prvi iskorak u tom smeru posle mnogo decenija država je napravila podizanjem spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu.
Je li tim činom simbolično Beograd prestao da bude glavni grad Jugoslovena i okrenuo se sebi i svojoj istoriji?
Beograd ima svoj kosmopolitski duh, koji ništa ne može da promeni. Ali da je ovaj spomenik zajedno sa Hramom na Vračaru dao pečat srpskog identiteta prestonici, to je sigurno. Važno je imati u vidu da je srpska srednjovekovna državnost iznedrila ozbiljnu kulturnu baštinu. Jer ko toga nije svestan, on na Kosovo i Metohiju gleda podjednako kao na Aljasku. Iza srednjovekovne državnosti ostala je kultura koju je baštinila i čuvala Srpska crkva i u vekovima kada države nije bilo, i predala nama. U većini drevnih manastira i danas su vidljivi natpisi na srpskom jeziku, što potvrđuje da je i jezik jedan do najjačih odlika srpskog identiteta.
POSEBNA USTANOVA ZA VOJNIČKA GROBLJA Posetili ste nedavno starinu Đorđa Mihailovića, legendarnog i odlikovanog čuvara srpskog vojničkog groblja u Solunu. Da li je država sistemski uredila pitanje brige o Zejtinliku?
„Svaki Srbin prvi put odlazi tamo da oda poštu vojnicima koji tamo počivaju, a svaki sledeći put odlazi da poseti i čika Đorđa. Prvog maja ove godine on puni 95 godina. To je čovek vredan svakog divljenja i poštovanja. Pitanje održavanja i čuvanja vojničkog groblja u Solunu je rešeno. Pod teretom godina pomalo posustali čika Đorđe dobio je odmenu u vidu dvoje divnih ljudi koji su preuzeli brigu o Zejtinliku, a rezultati njihovog rada već se primećuju. A Zejtinlik je najveće i najpoznatije, ali svakako ne i jedino srpsko vojno počivalište u inostranstvu. Da li dovoljno vodimo brigu o ovim, često zaboravljenim, grobljima. Briga o groblju u Solunu je uređena sistemski i kvalitetno, ali bojim se da isti rezultat nemamo kada je u pitanju izuzetno veliki broj srpskih vojnih memorijala širom Evrope i Severne Afrike. Smatram da bi Srbija trebalo da ima posebnu državne ustanovu koja bi se bavila njihovim održavanjem, ali i prikupljanjem i koncentracijom rasutih posmrtnih ostataka naših predaka. U podnožju Kajmakčalana gotovo da nema sela bez vojničkog groblja. Drugi svetski rat prekinuo je ideju da se srpska vojnička groblja ekshumiraju, prikupe i podignu kosturnice. Kako vidite položaj srpskog naroda u susednoj Crnoj Gori, gde su na delu velike političke promene?
Crna Gora je nezavisna država od 2006. godine. Ali tamo živi značajan procenat ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi i još više je onih koji govore srpski jezik. Srbija jeste matična država srpskog naroda, ali je i Crna Gora koja je vekovima baštinila svoju državnost i te kako imala izraženu srpsku komponentu. Danas to nije kao nekada, ali brojnost našeg naroda je evidentna. Političke događaje ne želim da komentarišem, ali nadam se da će pripadnici srpskog naroda i srpske kulturne ili jezičke zajednice u Crnoj Gori uspeti da pronađu svoje mesto u okviru države, kao i da će organi vlasti prepoznati bogatstvo koje donosi srpska kultura. Uveren sam da će dobri politički, ekonomski i svi drugi odnosi između Srbije i Crne Gore, koji dobijaju novu šansu, ojačati kako srpski narod, tako i odnose između Srba, Crnogoraca i svih drugih.Na tržištu rada imamo fenomen odliva radne snage u inostranstvo, ali i sve većeg uvoza radnika iz sveta. Može li država da doprinse uspostavljanju balansa i da spreči zloupotrebe u ovoj oblasti?
Stabilnost tržišta radne snage diktiraju ekonomski kapaciteti države. Pre 11 godina nivo nezaposlenosti bio je 26,9 posto, a danas je na istorijskom nivou od 8,9 posto. Za svega deceniju Srbija je od izvoznika radne snage postala uvoznik. Prošle godine Srbija je uvezla više od 35.000 radnika, a projekcije pokazuju da će ove godine taj broj biti udvostručen. Na to su uticali veliki državni infrastrukturni projekti – izgradnja auto-puteva, železnica, industrijski razvoj… Srbija je postala deo globalnog sveta, u kome je privredni napredak nezamisliv bez kretanja radne snage. Dovoljan broj radnika obezbeđivaćemo iz uvoza, ali i vraćanjem naših ljudi iz inostranstva, kojima otadžbina nudi sve bolje uslove za život i rad.
Preti li opasnost da plima radnika iz sveta ugrozi domaću radnu snagu, pre svega u pogledu cene i uslova rada?
I domaći i strani radnici uživaju podjednaku zakonsku zaštitu. Nadležni organi – inspekcije i sudovi, imaju zadatak da otkrivaju i sankcionišu povrede propisa. Nažalost, kršenje zakona imamo u celom svetu. Pratili smo slučajeve lošeg tretmana naših radnika čak i u pojedinim državama EU. Vrlo je važno omogućiti kretanje radne snage, ali i zaštititi sopstvene građane.
Svedoci smo rasta penzija, ali sveukupni položaj starih u Srbiji nije na zadovoljavajućem nivou. Šta može da se uradi na dostojanstvu starenja i smanjenju nivoa diskriminacije prema najstarijima?
Svakako da nije lako u Srbiji biti pripadnik penzionerske populacije. Vlada je fokusirana da što više olakšamo njihov društveni status i svakodnevni život. Penzije su redovne, predvidive i u porastu. Od oktobra do januara porasle su 20,8 posto. Ove godine biće još jedno dvocifreno povećanje. Cilj nam je da do 2025. dostignemo nivo prosečne penzije između 430 i 450 evra. U ovoj godini opredeljeno je 698,4 miliona dinara za jačanje prenzionerskog standarda. Oko 85 posto namenjeno je za boravak u banjama za više od 15.000 penzionera, a u planu je povećanje izdvajanja za ovu namenu. Takođe, program penzionerskih kartica nove generacije obezbediće niz beneficija i olakšica. Sve to neće rešiti sve probleme najstarijih, ali će ih svakako ublažiti.
