Kad ljudi pokušavaju da vas ubede u nešto, ponekad se služe prljavim trikovima kao što su „argument iz neznanja“ ili „aštajesaizam“ da bi delovali ubedljivije.
Amanda Rudžeri objašnjava kako da prepoznate ove logičke greške.
Skrolujte po društvenim mrežama, pogledajte vesti ili naprosto pomenite goruću temu poznaniku i u roku od nekoliko minuta velika je verovatnoća da ćete naleteti na zamku.
Te zamke su toliko izlizane da datiraju još iz stare Grčke.
Jednostavno rečeno, logička greška je greška u rasuđivanju koja, uprkos tome što nema uticaja na stvarnu težinu tvrdnje, može – na veoma zbunjujući način – da učini da ta tvrdnja deluje uverljivije.
Upotreba logičke greške ne znači nužno da neko nije u pravu.
Ona, međutim, može da ukaže ili na pogrešno rasuđivanje ili na manjkavu logiku, ako se koristi nenamerno, ili na pokušaj manipulacije istinom da bi se zvučalo uverljivije, ako se koristi namerno.
U svakom slučaju, to je znak za uzbunu koji bi trebalo da podstakne na dalje preispitivanje i raspravu.
Ona, ključno, važi i za vaše vlastito rasuđivanje – baš kao i argumente sa kojima ste skloni da se složite.
Jednom kad se upoznate sa logičkim greškama, počećete svuda ih primećujete.
Zašto je ovo važno?
Što uvežbaniji budete bili da ih uočavate, bolji ćete postati u prepoznavanju manjkavosti u razmišljanju ljudi i preusmeravanju dijaloga nazad na stvarnu težinu argumenta.
Takođe, i sami ćete postati bolji u kritičkom mišljenju.
Evo sedam logičkih zabluda na koje treba da obratite pažnju.
Neke su greške u logici (poznate kao „formalne“ zablude ), dok su druge zloupotrebe jezika i dokaza („neformalne zablude“ ) – ali su posledice uvek pogrešan argument
Ovo je argument kada se nedostatak dokaza tumači kao znak da je tvrdnja istinita – umesto da se teret dokazivanja prenese na onoga ko iznosi tvrdnju.
To je zabluda koja se često koristi za potkrepljivanje teorija zavere.
Na primer, zatražite od jednog od, kako se procenjuje, više od 10 miliona ljudi koji veruju da svetom vladaju gušteri da vam dokaže njegovu tvrdnju, a on bi mogao da vam odgovori:
„Pa ti gušteri su suviše pametni da ostave bilo kakav dokaz – to i čini ovu situaciju toliko opasnom! Kako možete biti sigurni da to nije istina?“
Možda će vas ta izjava naterati da se počešete po glavi, ali nadamo se da to nije zato što su vas ubedili u to, već zato što su vam postavili zamku zablude „argumenta iz neznanja“.
Ovo je zabluda u kojoj se tvrdnja odbacuje na osnovu aspekta nečijeg karaktera, identiteta, motivacije ili čak odnosa koji ima sa drugima.
Setite se samo zdravstvenih radnika kada su ih optuživali da preporučuju vakcine zato što mora da rade za velike farmaceutske kompanije ili otpisivanja istraživanja klimatskih naučnika na osnovu toga da moraju biti ideološki motivisani.
Najočiglednija i (najapsurdnija) vrsta ad hominema, međutim, jeste ona koja ne samo da napada osobu umesto da se bavi njenim argumentom, već se poziva na nešto potpuno nevažno za datu temu.
Kao kad politički kandidat u televizijskoj debati kaže da izbor odeće protivnika, njegova umešnost u igranju golfa ili frizura znače da on nikako ne može da bude dobar vođa
Ovo je argument da će preduzimanje jednog koraka, ili primena jedne mere, neizbežno dovesti do sve drastičnijih mera – poput predmeta koji se kotrlja niz klizavu nizbrdicu.
On se posebno često koristi u političkim raspravama.
Setite se samo argumenta koji su neki protivnici istopolnog braka koristili protiv njegove legalizacije u SAD ili Evropi.
Godine 2016, istraživači sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu otkrili su da su mnogi ljudi koji se protive ovoj politici bili ubeđeni u to argumentom da bi to dovelo do većeg seksualnog promiskuiteta u čitavom društvu i ugrožavanja njihovog vlastitog načina života.
Ovaj konkretan argument je pogrešan zato što se, umesto da se raspravlja o samoj promeni politike (da li treba legalizovati istopolni brak), predlog odbacuje iz straha od njegovog predviđenog ishoda (raspad tradicionalnog društva).
Ovaj argument pogotovo viđam sve vreme na društvenim mrežama.
On je pogrešno predstavljanje argumenta druge strane da bi delovao apsurdnije i stoga bio lakši za pobijanje.
Setite se samo nekoga ko izlaže složeni argument da prekomerni unos šećera može da poveća rizik od zdravstvenih problema kao što su srčane bolesti.
Slamnati argument bi bio: „Šta sad, šećer ubija svakoga i treba ga zabraniti? To je apsurdno!“
Ovo izvitoperuje prvobitni argument, čime ga je lakše pobiti – kao strašilo od slame.
Jedan intrigantan način za borbu ne samo protiv ovakvih sklonosti, već i da biste izoštrili vlastito rasuđivanje, jeste da iskoristite „limenka“.
To znači da predstavite argument vašeg protivnika na najbolji mogući način (možda čak bolje nego što su to oni sami) pre nego što izložite zašto se ne slažete s njim.
Ovaj opasan argument tvrdi da nečiji autoritet, slava ili reputacija sami po sebi dokazuju da on mora da je u pravu.
Ako ljudi doživljavaju nekoga kao autoritet, oni imaju urođenu kognitivnu pristrasnost da pretpostave da on poseduje stručnost u svim oblastima (čak i na poljima u kojima nema nikakve kvalifikacije).
Kao i mnoge druge logičke zablude, ova deluje kao da može, ili bi trebalo, da bude relevantna: ako neko ima kvalifikacije i stručnost u određenoj oblasti, zar ne bi njegovo mišljenje u toj oblasti trebalo da bude pouzdanije?
Da budemo otvoreni, trebalo bi.
Ono što ovo čini zabludom jeste kad neko prihvati argument isključivo zbog toga ko je osoba, umesto zbog dokaza argumenta ili rasuđivanja.
Još problematičnija je verzija poznata kao „pozivanje na lažni autoritet“.
Naša sklonost da verujemo u nešto samo zato što to, na primer, tvrdi neka slavna ličnost, čak i ako nema nikakvu stručnost u datoj oblasti – klasična je sklonost u današnjem svetu opsednutom uticajnim osobama.
Ali „lažni autoriteti“ nisu uvek tako očigledni.
Uzmite na primer argumente u vezi sa klimatskim promenama, kad se skeptici pozivaju na nekoga kao što je teorijski fizičar kao stručnjaka – uprkos činjenici da uopšteno gledano teorijska fizika ima vrlo malo veze sa naukom o klimi.
Ovo je predstavljanje složenog scenarija kao da postoje samo dve ‘ili-ili’ opcije često suprotstavljene – umesto više njih.
Setite se samo čuvenog, često recikliranog i čak drevnog izraza, koji je slavno upotrebio predsednik Džoržd Buš Mlađi ubrzo posle događaja od 11. septembra 2001. godine: „Ili ste sa nama ili ste protiv nas.“
Međunarodnoj zajednici je implicirano da ima samo dve opcije – da podrži Sjedinjene Američke Države u potpunosti, pa i njenu invaziju na Avganistan, ili da se smatra neprijateljem.
U stvarnosti je, naravno, postojao čitav spektar drugih opcija za koje su zemlje mogle da se odluče i za vrste saveznika (ili neprijatelja) koje mogu da budu.
Ponekad smatran tipom „zamene teza“ – logičke greške koja koristi nevezanu informaciju da preusmeri pažnju sa grešaka argumenta – osnovna namera „aštajesaizma“ je da odvrati pažnju.
On se javlja kad, obično u normalnom odgovoru na optužbu ili pitanje, neko odgovori vlastitom kontra-optužbom.
U raspravi sa partnerom, na primer, mogli biste da kažete: „Povređena su mi osećanja kad radiš to i to.“
Odgovor „aštajesaizma“ mogao bi da bude: „E, pa ti nikad ne izneseš smeće!“
U politici, jedan od najozloglašenijih primera je kad je Rusija bila optuživana za kršenje ljudskih prava, a njeni lideri bi odgovarali sa:
„A šta je sa Zapadom?“ .
Iako „aštajesaizam“ može da se koristi da bi se ilustrovalo licemerje, on u suštini skreće pažnju sa prvobitnog argumenta.
Dva loša ne daju jedno dobro, ali „aštajesaizam“ može da učini da izgleda kao da je upravo tako.
Razumevanje i primećivanje logičkih zabluda kao što je ova može da bude zaista koristan način da počnete da razmišljate kritički o onome što gledate ili čitate, i vratite (ili održite) razgovor na pravom koloseku.
Međutim, zato što smo započeli ovo razgovorom o nijansama, moramo posebno da naglasimo: ako neko koristi logičku grešku, to nužno ne znači da je njegov zaključak pogrešan.
To bi, zapravo, bila logička greška sama po sebi, i možda moja najomiljenija – „zabluda zablude“.
