Oko 38 miliona ljudi širom sveta živi sa HIV-om. Oko 70% njih živi u Africi. Ovo pokazuje da nema rešenja za pandemiju side bez rešenja u Africi. U 2021. godini bilo je 1,5 miliona novih slučajeva HIV-a – nešto više od 4.000 slučajeva dnevno širom sveta. Istovremeno je umrlo blizu 700.000 ljudi. Veliki izazov je da se pozabavimo dvostrukom realnošću ljudi koji još uvek umiru od HIV-a u velikom broju, i velikim brojem novih infekcija. Dobra strana je što postoji jasan plan sa jasnim ciljevima kako da se ovo reši. Godine 2016. zemlje su se okupile u Ujedinjenim nacijama da bi se dogovorile o tome kakva bi svetska strategija trebalo da bude. Cilj je da se do 2030. okonča AIDS kao pretnja javnom zdravlju. Razgovarali smo sa vodećim naučnikom profesorom Salimom Abdulom Karimom o tome kako zatvoriti praznine.
Šta grešimo?
Nije da radimo nešto pogrešno, ali uvek možete bolje od onoga što mi sada radimo. Većina novih infekcija dolazi iz dve različite grupe. Prvi su ključne populacije. Najveći broj novih infekcija javlja se kod muškaraca koji imaju seks sa muškarcima. Naročito mladići — često mladi crnci. Ove infekcije se uglavnom javljaju u istočnoj Evropi i Rusiji.
Drugi visoki prioritet je veliki broj novih infekcija kod mladih žena u Africi. Ako se ne pozabavimo tim dvema grupama, nećemo rešiti problem. Ali pozabaviti se tim dvema grupama nije lako. Izazovi u većem delu istočne Evrope i Rusije odnose se na njihovu marginalizaciju i diskriminaciju koliko i na usluge za ključnu populaciju.
U Africi jednostavno nismo uspeli da zaustavimo broj novih infekcija kod mladih žena u meri u kojoj smo se nadali. Problem je u načinu na koji je društvo podržalo ili učvrstilo seks različitog uzrasta, gde tinejdžerke imaju seks sa muškarcima koji su oko osam do 10 godina stariji od njih.
A sredstva koja imamo da usporimo stopu novih infekcija kod mladih žena nisu dobro prilagođena potrebama. Nije izvodljivo da mlada žena koja ne razmišlja o HIV-u i svesna svog rizika redovno uzima tabletu svaki dan ili čak da dobije injekciju. Zato moramo da razvijamo nove tehnologije.
Potrebna nam je kombinacija novih pristupa u našem društvu kako bismo smanjili različitost polova po godinama. I potrebne su nam nove tehnologije da zaštitimo mlade žene. I treće, potrebno je da više mladića i više muškaraca u 20-im i 30-im godinama uvedemo u zdravstvene službe kako bi se testirali i krenuli na lečenje pre nego što zaraze mlade devojke.
Kako da promenimo ovo?
Postoje tri stvari o kojima moramo razmišljati.
Prvi je da moramo da cenimo da je svako od nas međusobno zavisan: rizik svake osobe utiče na rizik sa kojim se suočavaju drugi. Dakle, potrebna su nam rešenja koja uključuju da svi rade ka zajedničkom cilju. To smo vrlo jasno videli u COVID-19. Omicron je prvi put opisan u Južnoj Africi u novembru 2021. – u roku od nedelju dana ova varijanta je otkrivena u 16 zemalja. U roku od dve nedelje omikron je bio u nekoliko zemalja na svim kontinentima. Ovo pokazuje da smo svi međusobno povezani i zavisni jedni od drugih. Imamo zajedničku odgovornost da se nosimo sa problemom.
Ne možemo zauzeti stav da je to nečiji problem. Na mnogo načina, kod HIV-a, odgovor je uzeo u obzir našu međuzavisnost. Na primer, bogate zemlje ulažu sredstva u Globalni fond za borbu protiv side, tuberkuloze i malarije kako bi siromašne zemlje imale koristi. To je zajednička odgovornost. Zemlje ne govore: „To je problem Afrike, nije nas briga“. Ne, oni kažu: „Mi razumemo da ako ne stavimo HIV pod kontrolu u Africi, to utiče na ceo svet.“
Drugo je da moramo da mobilišemo resurse da bismo bar doveli lečenje do nivoa koji smo postavili u našim ciljevima. To znači da moramo da dovedemo 95% ljudi da znaju svoj HIV status, 95% ljudi sa HIV-om na lečenje, a 95% njih su virusno suprimirani. Ovo je globalni cilj za 2025. Moramo pomoći jedni drugima da dođemo do tog cilja.
Moraćemo da radimo bolje sa prevencijom. To je treća tačka. Lečenje neće biti dovoljno samo po sebi da nam omogući da postignemo cilj do 2030. godine. Moramo poboljšati prevenciju. To znači da ćemo morati da nastavimo sa našim naporima u promociji obrezivanja i kondoma, i da budemo bolji sa profilaksom pre izlaganja.
Koji su sledeći koraci?
Moramo da gradimo na zamahu pandemije COVID-19. Uvođenje novih tehnologija kao što je mRNA je dobar primer. Ovo je tehnologija koju možemo da iskoristimo da bismo poboljšali istraživanje o vakcinama protiv tuberkuloze i malarije, posebno kod HIV-a. Još uvek nemamo vakcinu za HIV, ali sada se prave novi kandidati sa mRNK. Barem možemo bolje sa postojećim vakcinama protiv tuberkuloze i postojećim vakcinama protiv malarije sa novom platformom kao što je korišćenje mRNA tehnologije. To je takođe važna platforma za vakcine protiv HIV-a u pripremi.
