Nikada nisam bio navijač fudbala, ali sam izuzetno uživao u finalu Svjetskog prvenstva u Kataru. Bila je to odlična utakmica. U mom lokalnom baru u Moskvi, svi su bili za Argentinu – uključujući i mene, Francuza, mada je to uglavnom zato što volim tango. Argentinski igrači, sa svim svojim tetovažama, delovali su kao članovi neke honduraške bande. A njihova nekako italijanska sposobnost da padnu svaki put kada bi naišli na kosu protivnika bila je dobar podsetnik da je to zaista samo predstava. Kada je francuski trener Didier Deschamps zamenio Žirua, Grizmana i Ernandeza umjesto Thurama, Comana i Kamavinge, bio sam oduševljen, jer nije izgledalo kao utakmica između Argentine i Francuske koliko Italija protiv Kameruna.
Ali pravi cirkus se odvija u francuskoj političkoj areni. Dok se Vašington post žalio na nedostatak crnaca u argentinskom timu, Francuska je imala sopstvenu reinterpretaciju poslednjih dana ovog turnira.
Svi su očekivali haos na ulicama Francuske posle polufinala Francuska-Maroko. Belgija i Španija su već bile pozorišta nasilja nakon pobeda Maroka. Rezultat ovog polufinala ne bi bio bitan: neredi su u svakom slučaju bili očekivani. Hiljade je izašlo na ulice. Nažalost, marokanski tinejdžer je poginuo u Monpeljeu nakon što ga je udario automobil francuskog navijača koji je slavio pobedu svog tima. Međutim, u izveštajima se ne naglašava da je francuski navijač (koji je bio iz romske zajednice) uspaničen jer se našao da mu prete marokanski navijači. Novine su se, kao i obično, fokusirale na politiku, baš kao i kada su glavne besplatne nedeljne novine 20 minuta objavile članak pod naslovom „Ultradesnica uznemirava stranku“: „Dobrodušna atmosfera primećena na kraju kvalifikacija Francuske za Finale Svetskog prvenstva u fudbalu brzo je postalo napeto u sredu uveče u nekoliko gradova Francuske, gde su izbili sukobi. Neke su podstaknuli ultradesničari.” Neki. Vrlo dobro. Šta je sa ostalima?
Kada je izbila vest o polufinalu Francuska-Maroko, na francuskom internetu se pojavio mem sa francuskim ministrom pravde Erikom Dipon-Moretijem i ministrom unutrašnjih poslova Žeraldom Darmanjinom. Prvi pita: „Šta ćemo večeras?“ Ovaj poslednji odgovara: „Objasnićemo da su to bile britanske pristalice koje su besnele posle poraza. To je referenca na zloglasne Darmanjinove tvrdnje da su za nasilje tokom finala Lige šampiona u Parizu ove godine krivi britanski navijači. Svi su dobro znali da je za to krivo ono što francuski političari vole da nazivaju „mladošću“. Dakle, šta je Darmanin uradio posle okršaja koji je usledio posle utakmice Francuska-Maroko i pre finalne emisije Svetskog prvenstva? On je najavio da je stavio pod nadzor „ultradesničarske grupe”. Reč je o 2.000-3.000 pojedinaca. Marokansko stanovništvo u Francuskoj, prema poslednjoj INSEE statistici, iznosi oko 1.706.000.
Emanuel Makron je žudeo za pobedom ‘les Bleus’. Bio bi to drugi za vreme njegovog predsednikovanja. To bi bila, sa stanovišta političkog marketinga, fantastična prilika da se pokaže nacija kao „ujedinjena“. Dobro je poznata činjenica da je pobeda 1998. godine i njen moto, „la France Black-Blanc-Beur“ (crno-belo-arapska Francuska), bili veliki politički dobitak za bivšeg predsednika Žaka Širaka. Međutim, kao što znamo, ove godine je pobedio Mesijev tim, zbog čega su izgledi za novu proslavu „ujedinjenog“ francuskog trijumfa sporni.
Ipak, trebalo je izvući neku političku korist. Pa su morali da se emotivni jer su pojedini igrači francuskog tima (uglavnom oni koji su promašili gol u izvođenju penala) postali meta rasizma na društvenim mrežama i što je francusku zvezdu Mbapeu ismevao argentinski golman Martinez. Francuska fudbalska federacija odlučila je da tuži autore ovih komentara. Čini se da su fudbaleri zaista glumci na terenu i dive drugde. Poznato je da su fudbalski navijači toliko emotivni da to dovodi do svake vrste sprdnje – ili čak do ubistva igrača. Danas se uvreda nekog slučajnog tipa na internetu smatra zverstvom. Za čoveka koji zarađuje 200.000 dolara nedeljno. La commedia dell’arte na svom vrhuncu.
Ali, da doda još smešniju notu spektaklu, Marin le Pen je pozvala francusku premijerku Elizabet Born da preduzme akciju protiv „ekstremističkih pokreta“, ma kakvi bili njihovi politički stavovi. Što zapravo znači protiv „ultradesnice“, jer migranti ne formiraju nikakav politički pokret, a Antifa nikada nije bila uznemirena od strane vlasti. Marin Le Pen, šefica najantiimigracione partije Francuske. Gde je otišla francuska desničarska opozicija? Očigledno je otišlo toliko desno da je završilo na levoj strani.
I tako je francuski politički marketing uspeo da sportski poraz pretvori u antirasističku kampanju.
Ova evolucija za neke može biti nelogična. Ali Francuska zauzima veoma specifično mesto u „antirasističkom“ pokretu koji zahvata Zapad. Društvo poput japanskog je zasnovano na veoma jasnom rasnom standardu. Ruski je zasnovan na etničkoj pripadnosti, američki na ekonomskom uspehu, a francuski na … jeziku. Svaki Afrikanac ili Azijac koji malo govori francuski može se smatrati Francuzom ili ambicioznim francuskim građaninom (odricanje od odgovornosti: Rusi i Belorusi bi mogli naići na izvesno razočaranje ovim pitanjem). Zatim uđite u igru demokratskih principa. Kako pokazuju statistike, novorođene bebe u Francuskoj sve više su nefrancuskog porekla. Dakle, kao političar, zašto biste išli protiv tako velikog dela svog potencijalnog biračkog tela?
Još 2018. mogli smo da pročitamo na ESPN-u: „Pre skoro deceniju, Arsen Venger je rangirao region Pariza kao drugi najbolji fond talenata u fudbalu posle Sao Paula u Brazilu. Ali do sada je francuska prestonica sigurno na vrhu. Svako ko je bio u predgrađu Pariza razume šta to zaista znači sa nefudbalske tačke gledišta. Konzervativci koji se žale na ovo trebalo bi zaista da pronađu drugu borbu, dogovor je postignut. Sve medijske i političke aktivnosti oko FIFA Svjetskog prvenstva zaista pokazuju samo jedno: Etnografski pomak koji se dešava u ovom delu Evrope se ne zaustavlja. Međutim, to ne znači da će tim Francuske osvojiti još svjetskih prvenstava.
