Borba protiv 190 kilograma ambalaže, koliko svaki građanin Evropske unije godišnje proizvede, teška je i mukotrpna. Novi propis koji je usvojio Evropski parlament nešto po tom pitanju mijenja – ali ne rješava sve probleme.
Želja je Evropskog parlamenta da planine smeća koje stvaraju Evropljani do 2040. godine smanji za bar 15 odsto.
Prije svega su se okomili na „sitnice“ u ugostiteljstvu – ali i one se nakupe na više tona godišnje: besmisleno mala pakovanja šećera, začina, ali i kečapa ili putera koje dobijamo u hotelima od 2030. više neće biti dozvoljena ako nisu samo od čistog papira. Takvo pakovanje možda jeste higijensko, ali ne samo da to proizvodi otpad, već se i razbacuje hrana. Mnogima je na primjer jedno mini-pakovanje putera malo, a dva previše, pa ostatak završi u đubretu.
I u prodavnicama više neće biti dozvoljeno pakovanje u plastiku voća i povrća sa sadržajem koji je manji od kilogram i po. U istoriju bi trebalo da odu i tanke najlonske kese u koje se stavlja roba kupljena u prodavnici, baš kao i folija kojom se umotaju koferi prije puta avionom.
Evropski parlament u načelu želi da se koristi samo obnovljiva ambalaža, a evroposlanica iz redova socijaldemokrata Delara Burkhard uvjerena je da će „novi propisi EU o smanjenju količine ambalaže dovesti to toga da kanta kućnog smeća neće tako brzo da se napuni“.
Tu je, međutim, i problem čak i kod nesporno ekološki prihvatljivih načina pakovanja: u Francuskoj su se digli na noge proizvođači sireva, jer su uvjereni da će na primjer sir bri pravu svježinu da zadrži jedino zamotan u papir i u kutijici od drvenog furnira. Zato su, ipak, u novi propis EU uvedeni i izuzeci za drvo i vosak.
Još je veća nepoznanica kako će se u svim članicama EU uvesti sistem kaucije za plastične flaše. To je stara boljka, jer iako kupac plaća kauciju koja mu se vraća, ipak se zastrašujuće velika količina flaša više nikad reciklira. A pitanje je i da li će ikad da profunkcioniše sistem po kojem bi za flašu kupljenu u Portugaliji kaucija mogla da se naplati npr. u Rumuniji ili Estoniji.
Ono što je svakako pohvalno jeste odluka da se konačno regulišu takozvane PFAS-supstance – per i polifluorirana akrilna jedinjenja. U hiljadama varijanti ona su dio ne samo prehrambene, već i tekstilne i mnogih drugih industrija. Ona čine vašu vjetrovku otpornom na kišu, stolnjak neosjetljivim na prljavštinu, a kesicu pomfrita sposobnom da zadrži masnoću sa unutrašnje strane. Ona su u šamponima, lakovima za nokte, kremi za brijanje, ruževima za usne. Čak i one „ekološke“ slamčice za piće od papira ili bambusa prepariraju se PFAS-om da bi bile vodootporne.
Ono što je najgore, tu familiju jedinjenja zovu „vječne hemikalije“, jer se izuzetno teško razgrađuju u prirodi. A isto tako je poznato da neki od tih sastojaka imaju strukturu veoma sličnu ljudskim hormonima – i nesporno utiču na naše zdravlje. Procjenjuje se da je 2019. samo u Evropi na liječenje od bolesti izazvanih tim supstancama plaćeno najmanje šezdesetak milijardi eura.
U svakom slučaju, ovim propisom se ograničava njihova upotreba:
„Nove granične vrijednosti za štetne PFAS-sastojke u ambalažama za hranu povećavaju i zdravstvenu zaštitu građana“, uvjerena je evroposlanica iz Njemačke Delara Burkhart. Zato su, kako zaključuje, ovi propisi „ne samo dobra vijest za životnu sredinu, već i za potrošače u Evropskoj uniji“.
