Italijani kažu “nema većeg slepca od onoga ko ne želi da vidi i većeg gluvaka od onog koji ne želi da čuje”. Prevedeno na crnogorsku stvarnost, uzalud hrabra i neustrašiva koleginica Jelena Jovanović, pokušava da otvori oči onima koji ne žele da vide i otčepi uši onima koji ne žele da čuju.
Bilo je interesantno posmatrati kako su epigoni bivšeg režima DPS-a ostali nemi nekoliko sati posle razotkrivanja tzv. operacije pod lažnom zastavom (false flag) u Pljevljima neposredno posle avgustovskih izbora 2020. godine. Posle pretrpljenog šoka, kao deca kada su uhvaćena sa marmeladom na rukama, trebalo im je par sati da se konsoliduju i krenu u relativizaciju činjenice da su policijski i bezbednosni funkcioneri DPS-ovske vlasti organizovali i sproveli ispisivanje šovinističkih grafita s ciljem da izazovu međunacionalne tenzije i sukobe.
Relativizacija se sastojala u postavci: možda Srbi to nisu napisali, ali svakako su to mislili i misle. Budući da je srpski nacionalizam u Crnoj Gori notorna činjenica, nije teško pronaći upečatljive primere njegovog ispoljavanja, ali je on istovremeno i manjinski fenomen, ne samo u Crnoj Gori već i među crnogorskim Srbima. Baš kao što je i crnogorski nacionalizam među građanima koji se izjašnjavaju kao Crnogorci.
Indikativno je da sa istih adresa sa kojih je svojevremeno isticano da su grafiti u Pljevljima krunski dokaz da je koalicija “Za budućnost Crne Gore” neprihvatljiva, danas stižu minimiziranja krivičnog dela tadašnjih državnih funkcionera i policajaca. Naravno da im ne pada na pamet da traže da se ispita ko je Petru Lazoviću naredio da organizuje ispisivanje sramnih poruka. Verovatno znaju ko, pa se zato klone tog pitanja.
DPS je godinama plašio građane Crne Gore, region i zapadne partnere baukom srpskih političkih lidera, oličenih u bivšem Demokratskom frontu i, u poslednje vreme, “srpskim svetom”. Vreme je u prethodne tri godine pokazalo da je podrška NSD-u i DNP-u, više-manje, ostala ista kao i tokom vladavine DPS-a – oko 15 odsto. Andrija Mandić i Milan Knežević nemaju ni izbliza dovoljnu podršku da bi mogli da diktiraju agendu u Crnoj Gori. Njih dvojica su prvi to shvatili pristajući da budu manjinski koalicioni partner i prihvatajući uslov da ne dovode u pitanje članstvo Crne Gore u NATO-u, priznavanje Kosova i državne simbole.
Međutim, oni koji su udobno i bogato živeli tokom DPS-ove vlasti, dobijajući besplatne ili stanove po bagatelnoj ceni, penzije sa manje od 40 godina, sinekure po diplomatskim predstavništvima, debelo plaćene televizijske emisije, dobro plaćene projekte, unosne grantove, besplatne karte nacionalnog avioprevoznika i druge benefite, ne vide drugi način povratka na vlast osim kroz borbu protiv srpskog nacionalizma.
DPS više od 25 godina sebe predstavlja kao građansku i proevropsku partiju, a istovremeno je vladala, delovala i na koncu zarobila državu kao što su uradili nekadašnji saveznici DPS-a, Vladimir Putin u Rusiji i Aleksandar Vučić u Srbiji.
Kreirana je i paradoksalna situacija u Crnoj Gori: na jednoj strani imamo ljude koji podržavaju Đukanovića a u Srbiji su protiv Vučića, dok na drugoj navijaju da Vučić vlada Srbijom 30 godina a borili su se iz petnih žila da sruše Đukanovića jer je vladao tri decenije. Ko je zaista nastrojen proevropski jednako je bio protiv DPS-ovskog zarobljavanja države u Crnoj Gori, kao što je danas protiv SNS-ovske u Srbiji. Sve ostalo je hipokrizija ili politička računica.
Čelnici partije koja je vladala Crnom Gorom 30 godina i dalje igraju na kartu nedovoljne informisanosti građana Crne Gore i plitkoj memoriji. Uvereni su da mogu da izbrišu odgovornost DPS-a za pretvaranje Crne Gore u balkansku Kolumbiju, kao što su lideri stranke iz devedesetih oprali svoje biografije u krvavom raspadu Jugoslavije i potonjim ratovima. Umesto da preispitaju svoju prošlost, odvoje žito od kukolja, oni sprovode taktiku napad je najbolja odbrana raspaljujući identitetske teme i animozitet između građana koji se različito izjašnjavaju.
Malo šta je bilo evropsko tokom vladavine DPS-a osim retorike. Nije evropski uništiti ili kompromitovati dokaze o ubistvu glavnog i odgovornog urednika Dana Duška Jovanovića i policijskog inspektora Slavoljuba Šćekića, a još manje da ni posle dve decenije ne znamo ko je naredio njihove likvidacije. Nije evropski da političari, policajci, sudije i službenici pevaju privatno nacionalističke pesme i izražavaju šovinističke stavove, a javno se predstavljaju kao borci za građansku državu.
Nije evropski da za 14 godina, od 2006. do 2020. godine, ne bude doneta nijedna pravosnažna presuda za organizovani kriminal, visoku korupciju, zloupotrebu položaja protiv bilo koje uticajnije osobe u kriminalnom, političkom, administrativnom ili privrednom miljeu. Nije evropski upregnuti tužioce i sudije u službu jedne partije, ili još gore jedne familije ili jednog čoveka. Nije evropski protivustavno izabrati predsednicu Ustavnog suda i blokirati godinama imenovanja u pravosuđu kako bi svi “odani i pravoverni” ostali na svojim mestima.
Nije evropski zloupotrebljavati policiju i bezbednosne službe za obračun sa političkim neistomišljenicima ili protivnicima, a tek nije evropski koristiti ih za potpaljivanje međuetničkih sukoba. Nije evropski imenovati partijske vojnike ili verne poslušnike na ključna mesta u državnom aparatu umesto profesionalaca i osoba sa zakonski traženim kompetencijama i kvalitetima. Nije evropski dozvoliti da mafijaški bosovi kontrolišu policiju i da koriste državne resurse za svoje kriminalne poslove.
Nije evropski da državni službenici i funkcioneri sa platom od hiljadu evra steknu imovinu vrednu nekoliko miliona evra. Nije evropski prodavati neotuđivu državnu imovinu ili davati u bescenje javna dobra rodbini, prijateljima ili podmićivačima. Nije evropski sklapati nepovoljne i netransparentne poslovne aranžmane sa tajkunima i diktatorskim državama.
Nije evropski emitovati pesme neofašista na Nacionalnom javnom servisu i pevati one posvećene osuđenim ratnim zločincima i pretvoriti glasila u državnom vlasništvu u megafone jedne partije i jednog čoveka. Nije evropski podizati spomenike i davati priznanja ličnostima koje su direktno ili indirektno bile povezana za fašističkim režimom, okupatorima ili su odgovorni za smrt, diskriminaciju i zlostavljanje velikog broja građana.
Sve prethodno rečeno nije mnogo evropski, ali jeste prilično ruski, kineski, iranski, turski, venecuelanski, saudijski, katarski, mađarski i srpski, a prema dokazima koji svakodnevno isplivavaju na površinu, bilo je i mnogo crnogorski, barem dok je vladao „evropski“ DPS.
Na kraju da razbijemo jednu veliku neistinu koju DPS-ovci stalno ponavljaju. Evropske integracije nije zaustavila ni Krivokapićeva ni Abazovićeva vlada. EU integracije Crne Gore je blokirao DPS. Naime, nakon vezivanja napretka u pregovaračkom procesu za ispunjavanje uslova iz poglavlja 23 i 24 (pravosuđe, temeljna prava, pravda, slobode i bezbednost), tokom bugarskog predsedništva EU na insistiranje Francuske u 2018. godini, Podgorica nije mogla da se mrdne zbog partijske kontrole nad pravosuđem, policijom i službama, organizovanog kriminala i korupcije.
Poslednje otvoreno poglavlje u leto 2020. godine je bio svojevrsni poklon Hrvatske, tada predsedavajuće zemlje EU, DPS-u u jeku izborne kampanje. Evropski partneri su izašli u susret Zagrebu oko Podgorice jer je otvaranje 8. poglavlja bio jedini prioritet sa liste hrvatskog predsedništva EU koji je bilo moguće ispuniti.
Da bi se Crna Gora pokrenula u evropskim integracijama i stigla do članstva u EU nije bilo dovoljno smeniti DPS sa vlasti, uz političku volju neophodno je očistiti pravosudni sistem i policiju od delova koji su bili pod kontrolom organizovanog kriminala i partijskih moćnika, spremnih da izazovu i građanski rat da bi ostali na vlasti i nastavili svoje poslove. Pljevlja služe za nauk.
