Prvi američki predsednik dobitnik Nobelove nagrade Teodor Ruzvelt – glavni kreator Portsmutskog mira kojim je okončan Rusko-japanski rat – imao je običaj da kaže da se velike sile razlikuju od drugih “jer pričaju tiho a iza leđa drže veliku batinu”.
Današnji lideri ili funkcioneri velikih sila, ili uobraženih takvih, nisu ni do članaka Ruzveltu ne samo zato što galame previše a iza leđa nemaju dovoljno veliku batinu, već zato što su toliko nedosledni i licemerni da postaju karikatura, unižavajući ugled institucija, organizacija i država koje predstavljaju. Funkcioneri i diplomate visokog kalibra ne prete ako znaju da njihove pretnje nisu praćene konkretnim merama.
Miroslav Lajčak i Vladimir Bilčik, obojica Slovaci, su u prethodnim godinama često uzimali pravo da dele lekcije ko je proevropski a ko ne u Crnoj Gori, ko može a ko ne može u crnogorsku vladu zbog veza sa Moskvom. Ko pomno prati Evropsku uniju, odnos snaga različitih evropskih institucija, tretman koji imaju u ključnim državama članicama, kao i rejting i kredibilitet političara na funkcionerskim pozicijama u EU, znaju da Lajčak i Bilčik ne spadaju čak ni u srednju kategoriju a kamoli tešku evropskih zvaničnika. Bokserskim rečnikom izraženo, nisu čak ni laka kategorija, nego pero (Lajčak) odnosno muva (Bilčik).
Milan Knežević je posle izbora u Slovačkoj primetio da Bilčikova stranka nije prešla ni izborni prag osvojivši manje od tri odsto glasova. Lider DNP-a je zapazio i da niko nije imao ništa da kaže protiv davanja mandata Robertu Ficu da sastavi novu vladu u Bratislavi i pored toga što je Fico vodio otvoreno antiukrajinsku izbornu kampanju obećavajući da neće dati jedan metak Ukrajini. Podsetimo, Slovačka se graniči sa Ukrajinom i u tom kontekstu ima mnogo značajniju geostratešku poziciju nego, primera radi, Crna Gora ili bilo koja druga zemlja Zapadnog Balkana.
Međutim, Kneževićevo poređenje nije odgovarajuće, baš kao što nije ni opravdanje da nije moguće porediti Slovačku i Crnu Goru jer Fico neće promeniti međunarodni politički kurs Slovačke. Fica nije niko javno uslovljavao izborom ministara, ali mu je prijateljski savetovano da izabere ličnosti za ministra odbrane i spoljnih poslova koji neće biti problematični za SAD. Naravno, ambasadoru Gautamu Rani nije palo na pamet da preko medija ili na javnim skupovima “savetuje” Fica šta može a šta ne može. Sve je urađeno kako dolikuje dobroj diplomatskoj praksi i običajima u demokratskom svetu.
Prava partija za poređenje u slovačkom slučaju sa koalicijom Za budućnost Crne Gore (ZBCG) nije SMER stranka starog-novog premijera Fica, već Slovačka narodna stranka (SNS) Andreja Danka.
Partija evropskih socijalista (PES) je suspendovala i Ficov SMER i Pelegrinijev GLAS zbog potpisanog saveza sa SNS-om i verovatno će biti isključeni iz porodice evropskih političkih partija po istom principu kako su narodnjaci izbacili FIDES Viktora Orbana. Ovde valja podvući da SMER i GLAS ne bi mogli da formiraju većinu bez poslanika ultranacionalista iz SNS-a.
Jan Slota, osnivač SNS i njen dugogodišnji lider – Danko ga je nasledio 2012. godine – u više je navrata hvalio kao “velikog sina nacije” Jozefa Tisa, nacističkog kolaboracionistu tokom Drugog svetskog rata. Danko je bio oprezniji sa izjavama o Tisu, ali je bio uvek veoma predusretljiv prema Rusiji, toliko da ga je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov definisao kao “veoma dragog prijatelja”.
Takođe, Danko je pravdao invaziju Rusije na Ukrajinu činjenicom da okupirane teritorije nisu istorijski ukrajinske i da bi Kijev trebalo da prizna tu povesnu činjenicu. Vođa slovačkih nacionalista je bio predsednik Narodne rade (skupštine) u periodu od 2016. do 2020. godine.
Još interesatniji podatak je da je ministra odbrane u periodu od 2016. do 2020. godine izabrao upravo Danko pošto je po koalicionom sporazumu to ministarstvo pripadalo SNS-u. Međutim, Danko je morao da odredi ličnost koja nije iz njegove stranke i izbor je pao na generala Petera Gajdoša. General je pre stupanja na funkciju potpisao izjavu u kojoj se obavezao na pro NATO orijentaciju, uprkos različitom stavu partije koja ga je nominovala.
Ovoga puta, Fico i Pelegrini, su izbegli probleme dogovorom sa SNS-om da im povere ministarstva ekologije, kulture i sporta i turizma. SNS je dobio i mesto potpredsednika Narodne rade. Istovremeno, lideri vladajuće koalicije potpisali su memorandum u kome je podvučeno da će “Slovačka voditi politiku kontinuiteta baziranu na pripadnosti EU i NATO poštujući u potpunosti suverenitet i nacionalne interese”. Po potpisivanju sporazuma Danko je izjavio da partije potpisnika memoranduma imaju različite političke istorije i da nije neophodno da imaju identične poglede o svakom pitanju.
Dakle, Danko i SNS su po svim spornim pitanjima, vezanim za spoljnu politiku, koja se spočitavaju ZBCG na istim ili mnogo gorim pozicijama od stranaka Milana Kneževića i Andrije Mandića. U prilog Crne Gore ide i činjenica da je mandatar Spajić mnogo više proevropski i pro NATO političar nego Fico, baš kao i Aleksa Bečić u odnosu na Petera Pelegrinija.
Lajčak i Bilčik imaju tri mogućnosti. Prva koju sigurno neće primeniti, izvinjenje i nauk da više nikom ne dele lekcije ko treba da uđe u vladu a ko ne. Druga je malo verovatna: dignuće glas protiv nove slovačke vlade na isti način kako su to činili protiv nekadašnjeg DF-a a sada ZBCG-a. Treći ishod je najverovantiji: ćutaće. A da, Lajčak je bio ministar spoljnih poslova u slovačkoj vladi od 2018. do 2020. godine. Vlade koju je podržavala SNS, u kojoj su bili ministri nominovani od ultranacionalista dok je na čelu slovačke skupštine bio Danko.
Valjda će se neko u Briselu i ključnim evropskim državama dozvati pameti i shvatiti da razni lajčaci, bilčici, picule, fon kramenove, kao nekad kacini i pakove, prave mnogo više štete nego koristi dajući materijal ruskoj, kineskoj i katarskoj propagandi da denigriraju EU prikazujući je kao licemernu, dvoličnu i elitističku. Kao u čuvenom filmu Alberta Sordija “Il Marchese del Grillo”: “Perchè io so’ io, e voi non siete un cazzo”.
P. S. Valja podsetiti da je Crna Gora članica NATO-a jer mnogi u ideološko-nacionalističkom žaru zaboravljaju tu činjenicu misleći da će propagandno strašilo delovati efikasnije ako se priča o ugroženosti evroatlantskih integracije. Atlantske integracije su završena priča. Iz EU može i da se izađe, iz NATO-a ne. Pitajte Engleze i Turke.
